Најпознатија ерупција Везува

Данас, захваљујући археолошким налазима, знамо да су се пре епохе Римљана одиграле још најмање две ерупције Везува, од којих је прва датирана око 1800. године пре нове ере. Иако постоје трагови да су у овим древним ерупцијама страдале локалне насеобине, у римско доба оне су биле потпуно заборављене. Стога није изненађујуће да су становници Помпеја, Херкуланеума и оближњих места очигледне наговештаје предстојеће ерупције у виду честих подрхтавања тла, пламених језика и димних стубова дочекали пре са радозналошћу но са озбиљном забринутошћу, упркос томе што су такве појаве традиционално довођене у везу са џиновима који ходају Земљом носећи рђаво знамење.

Серија снажних земљотреса која је 63. године нове ере потресла Кампанију такође није схваћена као најава озбиљнијих недаћа, иако јој је филозоф Сенека посветио обиман трактат. Трагови поправки видљиви на многим зградама откопаним у Помпејима говоре о упорним настојањима грађана да превазиђу оштећења нанета стихијом. Радови су на појединим местима били у току и на сам дан ерупције, када се око поднева, уз моћан прасак, провалио древни камени чеп који је затварао оно за шта се није ни слутило да је вулканско гротло. Облаци дима, шљунковита киша и наноси вулканског пепела убрзо су метрима дебелим слојем прекрили Помпеје и Херкуланеум, чији ће окамењени остаци задивити археологе и читав свет вековима касније. Током ноћи, пирокластички токови сачињени од вулканских гасова и усијаних честица минерала које је Везув избацивао великом снагом донели су трагичан крај свим становницима захваћене области који нису на време избегли далеко од подручја опасности.

Међу жртвама ерупције био је и Плиније старији, један од најславнијих учених људи антике и писац тридесет седам сачуваних томова списа о природним појавама. Као војни заповедник области, он се у почетним сатима ерупције запутио бродом у захваћену зону да пружи помоћ и охрабрење угроженима. Злосрећни ветар запречио му је затим повратак истим путем, те није могао да измакне катастрофи. Крај Плинија старијег је, на основу исказа преживелих, потанко описао његов сестрић Плиније млађи, тада седамнаестогодишњак, који ће касније стећи славу као песник. У два писма насловљена историчару Тациту, Плиније млађи оставио нам је детаљан опис тока ерупције, укључујући и надахнути приказ онога што је доживео док је, заједно са својом мајком, бежао из оближњег Мисенума, где се и сам сусрео са пепелом Везува. Одабрали смо неколико одломака у којима се књижевна лепота и драмска снага сустичу са трезвеним умом и врхунским даром прецизног запажања.

Дан сад започиње оклевајућом, готово лењом зором. Свуда око нас зграде су уздрмане. Напољу смо, али простор је мали и прибојавамо се, не, сигурни смо да ће бити рушења. Коначно смо одлучили да напустимо град; прати нас избезумљена гомила, која наш план претпоставља свом сопственом (то се у паници оглашава за мудрост). Толико их је да нас успоравају, а затим нас повлаче са собом. Зауставили смо се након што смо оставили зграде иза нас. Многе су нам се чудне ствари догодиле и имали смо много чега да се плашимо.
*
Кола која смо наредили да се довуку кретала су се тамо-амо, иако је тло било савршено равно, и нису могла да остану на месту чак ни са точковима запреченим камењем. Осим тога, чинило се да је море усисано унатраг, као да је одгурнуто подрхтавањем копна. Линија обале се приметно померила ка пучини и многа морска створења остала су на сувом песку. Иза нас били су застрашујући тамни облаци, парани силовитим вијугавим муњама, који су се отварали да покажу џиновске пламене језике. Ови језици били су слични муњама, али већи. У том тренутку, наш пријатељ из Хиспаније нас је снажно наговарао „Ако је ваш брат и ујак жив, он жели да будете безбедни. Ако је страдао, желео је да га надживите. Због чега се устежете да бежите?" Одговорили смо му да нећемо да бринемо о својој сопственој безбедности докле год нисмо сигурни у његову. Не чекајући више, пријатељ се уклонио опасности махнитом брзином. Недуго затим, облак се раширио наниже до тла и прекрио море. Обавио је острво Капри и учинио да оно ишчезне, сакрио је рт Мисенума. Тада је мајка почела да ме моли и наговара и да ми наређује да бежим како год знам, говорећи да млад човек у томе може успети, а да би она, клонула телесно и годинама, умрла срећна ако би избегла да буде узрок моје смрти. Одговорио сам да не желим да се спасавам без ње, а затим сам је узео за руку и нагнао да хода нешто брже. Послушала ме је уз тешкоће, кривећи себе што ме успорава.
*
Сад је наишла прашина, премда још увек ретка. Осврнуо сам се: иза нас се надвија густи облак, пратећи нас попут поплаве која липти земљом. „Хајде да се склонимо у страну док још можемо да видимо, да нас не оборе на улици и да нас не згњечи гомила наших сапатника." Једва смо стигли да седнемо, када је наишла тама која није била налик на облачну ноћ или ноћ без месечине, већ пре на црнило запечаћених и неосветљених просторија. Могло се чути како жене кукају, деца плачу, мушкарци вичу. Неки су дозивали родитеље, други децу или супружнике; могли су да их препознају једино по гласу. Неки су јадиковали над својом судбином, други над судбином својих милих и драгих. Било је и неких који су се толико бојали смрти да су се за смрт молили. Многи су дизали руке ка боговима, а још их је више поверовало да никаквих богова више нема и да је наступила последња бескрајна ноћ света. Нису нам мањкали ни људи који су стварне опасности увеличавали измишљеним ужасима. Неки су објављивали да је један или други део Мисенума разрушен или у пламену; то су биле неистине, али су пронашле оне који ће им поверовати. Постало је светлије, али то није изгледало као повратак дана, већ као знак да се приближава ватра. Ватра се, у ствари, зауставила на извесној удаљености, али су се вратили тама и пепео, велика маса пепела. Опет и опет смо се усправљали и пепео отресали, иначе бисмо њиме били прекривени и под његовом тежином скршени. Могао бих да се похвалим да усред таквих опасности нисам ни застењао, нисам изрекао кукавичку реч, већ сам веровао да пропадам заједно са светом, и свет заједно са мном, што је била велика самртна утеха.
*
Најзад се облак разредио и распршио се, поставши ништа више од дима или измаглице. Ускоро је било истинског дневног светла. Чак је засијало Сунце, али са нездравим сјајем као након помрачења. Призор који је дочекао наше још увек уплашене очи био је измењени свет, прекривен пепелом као снегом. Вратили смо се у Мисенум и постарали се за наше телесне потребе, али смо ноћ провели растрзани између наде и страха. Страх је био јачи, јер се земља и даље тресла, а неколицина људи, који су били полудели, ужасавајућим су прорицањима чинили смешним зла која су се догодила њима и другима.