Јенс Јакоб Берзелијус: градитељ савремене хемије

Јенс Јакоб Берзелијус је рођен у месту Веверсунда у шведској провинцији Естерјетланд. Рано је остао без родитеља, те су се за његово образовање постарали рођаци у Линћепингу, где је започео школовање, да би затим студирао медицину на Универзитету у Упсали. Овде се Берзелијус први пут сусрео са интелектуалним изазовима хемије, коју му је предавао надалеко прослављени професор Андерс Густаф Екеберг. Током студија, Берзелијус је радио и као приправник у апотеци, а затим као лекар у бањи Медеви, где је успешно извршио прву озбиљнију хемијску анализу надалеко чувене лековите минералне воде. Берзелијусов дипломски рад се односио на проучавање потенцијалне употребе једносмерне електричне струје у лечењу различитих обољења. Био је то пионирски допринос подручју које је данас важан саставни део физикалне медицине.

Након стицања дипломе 1802. године, Берзелијус је најпре ступио на радно место лекара у једном руднику недалеко од Стокхолма. Увидевши изузетне способности младог доктора, власник рудника му је ставио на располагање лабораторију, што је будућем научнику омогућило да крупним корацима напредује у знању и вештини. Хиљаду осамсто седме године, Берзелијус је стекао звање професора хемије и фармације на Институту Каролинска. Само годину дана касније, постао је члан Шведске краљевске академије наука, коју ће касније, у периоду од 1818. до 1848, предводити као секретар и својим радом умногоме обележити епоху упамћену као „друго златно доба". Од 1808. године започела је и дуга успешна сарадња између Берзелијуса и прве шведске хемичарке, Ане Сундстрем.

Недуго по приспећу у Стокхолм, Берзелијус је саставио уџбеник хемије за студенте медицине, чиме је започео велики подухват који ће временом имати за резултат поставку темеља данашњег система означавања хемијских елемената и једињења одговарајућим симболима и представљања хемијских реакција стандардизованим формулама. Берзелијусова таблица релативних атомских маса тада познатих елемената, као и његова недвосмислена емпиријска потврда да те масе међусобно стоје у целобројним односима, пружиле су поткрепљење Далтоновој атомској теорији и увећале уверљивост (тада крајње авангардног) схватања да хемијске одлике супстанци зависе од врсте и распореда атома од којих су те супстанце сачињене. У овом правцу значајну улогу у Берзелијусовом раду одиграла је и нетачна, али подстицајна теорија електрохемијског дуализма која је утрла пут потоњем разумевању структурних образаца који условљавају поделу хемијских једињења на четири главне групе ‒ киселине, базе, оксиде и соли.

Јенсу Јакобу Берзелијусу приписује се откриће четири хемијска елемента ‒ силицијума, селена, торијума и церијума; још два елемента ‒ литијум и ванадијум ‒ открили су његови ученици. С друге стране, Берзелијус је, све до открића јода, оспоравао да је хлор елемент, што је имало за резултат жучну преписку са сер Хемфријем Дејвијем, једним од многобројних врхунских научника у свету са којима је Берзелијус био у редовном контакту. И данас свакодневно користимо многе појмове које је Берзелијус увео у научни речник: катализа, полимер, изомер, алотроп; ипак је неопходно имати у виду да Берзелијусове првобитне дефиниције ових појмова значајно одударају од данашњих.

Берзелијусови радови имали су, поред кључне улоге у хемији, велики значај за развој биологије. Први је предложио поделу на органска и неорганска једињења, подразумевајући под првима једињења угљеника. Такође је први употребио реч „протеин", претпостављајући да је реч о општем типу хранљивих материја које биљке предају животињама. Премда данас знамо да таква дефиниција није у потпуности прецизна, Берзелијусово почетно разматрање хемијске природе беланчевина, које је потом преузео холандски хемичар Герардус Јоханес Мулдер, одиграло је веома битну улогу у демистификовању хемијског састава живих организама и нарастајућем разумевању да се живе ћелије и ткива, као и све друго у природи, састоје од хемијских једињења која се понашају у складу са универзалним законитостима.

Берзелијус је читавог живота снажно инсистирао на емпиријској основи научних сазнања, захтевајући да свака нова теорија буде у сагласности са збиром већ утврђених чињеница. Открића и увиди до којих је дошао током своје изузетно плодне научне каријере не само да су знатно увећали тај збир већ су и утрли пут савременој структурној хемији, заснованој на дубоком разумевању физичких принципа којима се влада материја сачињена од атома и молекула. Шведски краљ Карл XIV Јохан подарио је Берзелијусу племићку титулу, а недуго по смрти научника у центру Стокхолма саграђен је Берзели парк који и данас краси његова статуа. Далеко важнији (и, допуштено је надати се, трајнији) споменик Јенсу Јакобу Берзелијусу пред будућим генерацијама саздан је словима и бројевима уобличеним у препознатљиве формуле на које наилазимо на готово свакој страници готово сваког савременог уџбеника хемије, од основне школе до последипломских студија.