Ибн ел Хајтам и европска ренесанса

Када је сагледамо у континуитету са научном револуцијом 17. века, видимо два паралелна процеса: издвајање европске цивилизације, засноване први пут након нестанка античког полиса, на научној рационалности; те „шизму" која тада настаје између природнонаучних и хуманистичких дисциплина. Када се нађемо иза не једне, већ две такве културолошке баријере, пут до истине постаје одиста тежак. Из различитих разлога ‒ делимично идеолошке природе, који потичу, нпр. од марксистичке догме о континуираном прогресу „производних снага" кроз „три доба" (иначе преузете директно из есхатолошке доктрине Јоахима из Фиоре (итал. Ђоакино да Фјора) и ранохришћанских мистика) ‒ то се обично занемарује. Један од примера повезаних са трансфером знања не само од исламске ка европској култури већ и од природних ка хуманистичким дисциплинама, размотрићемо у овој белешци.

На конференцији посвећеној информатичким наукама и процесирању сигнала у фебруару 2007. године, амерички физичар и историчар науке Чарлс Фалко са Универзитета у Аризони, презентовао је нове доказе за кључни утицај исламске науке, конкретно Алхазенове оптике, на европску ренесансу. Најзанимљивији детаљ је да нове примене компјутеризоване анализе визуелних информација присутних у неким од великих дела европске сликарске ренесансе указују на то да су поједини детаљи на њима добијени оптичком пројекцијом, коришћењем уређаја описаних бар четири века раније у Алхазеновом делу.

То је наставак пројекта који је отпочео сликар и ликовни критичар Дејвид Хокни са књигом „Скривено знање" (објављена 2001), у којој је учинио неколико фасцинантних увида у везу ликовних уметности са знањима из оптике у кључним епохама европске историје уметности. Хокни и Фалко су се заједно посветили информатичкој анализи неких од кључних дела у историји европских ликовних уметности, почев од Јана ван Ајка (око 1430. године), закључно са Енгром (око 1825). Контроверзна Хокни‒Фалкова хипотеза утврђује да су ренесансни сликари користили уређаје налик на камере или системе огледала да сликају са савршеном перспективом, какву видимо на делима великих мајстора. У Хокнијевој књизи и доцнијим радовима те двојице, сугерише се коришћење прилично софистиковане оптике, укључујући конкавна огледала, да се слика пројектује на њихова платна. То, тврде они, представља импулс изненадног избијања реализма у европском сликарству. Један од најчешће навођених и најконтроверзнијих примера јесте лустер на чувеном делу Јана ван Ајка „Портрет Арнолфинија и његове жене" из 1434. године. Хокни тврди да је лустер са бројним свећама исувише савршен да би се произвео само руком и оком и да је Ван Ајк вероватно користио конкавно огледало да пројектује слику на платно. Ово је изазвало не само жестоке расправе већ и покушај неколико информатичара и компјутерских стручњака да рачунарски реконструишу свећњак Арнолфинијевих у циљу оповргавања Хокни‒Фалкове хипотезе. Закључак је био да Ван Ајков лустер није савршен у тој мери у којој би требало да буде да је рађен на основу пројекције; Хокни и Фалко, наравно, оповргавају тај закључак уз низ помоћних хипотеза, те се расправа наставља. У том контексту, улога Алхазена је, како Фалко показује (а пре њега је на то указивао, између осталих, и Џорџ Сартон, отац савремене историје науке), била кључна за трансмисију античких знања и значајну иновацију коју је донела средњовековна исламска наука. Али ко је уопште био Алхазен?

Абу Хасан Ибн ел Хајтам, на Западу познат као Алхазен, родио се највероватније 965. године у ирачком граду Басри, тада под контролом персијског Бувејхидског емирата, а умро је у четвртој деценији 11. века у Каиру. Био је прави полихистор, попут других великана тзв. исламског златног доба као што су били Ел Хорезми, Ел Бируни, или Омар Хајам - бавио се, између осталог, математиком, астрономијом, физиком, медицином, алхемијом и грађевинарством. Већина од око две стотине његових књига изгубљена је, нажалост, као и у случају већине других аутора његовог доба. По историјском утицају најважнија, међутим, „Књига оптике" или „Китаб ел маназир" коју је довршио пред крај живота, обезбедила му је не само светску славу већ је одиграла ‒ ако су Фалко и Хокни у праву ‒ кључну улогу у далеко ширем спектру културних активности.

У својој расправи (у седам томова), Алхазен разматра и одбацује класичне античке теорије вида, попут Аристотелове или Еуклидове; потом предлаже своју, далеко супериорнију. Уз то, он је први препознао кључну улогу психологије (или како ум интерпретира свет) и схватио је да ако желимо да разумемо виђење, морамо разумети не само геометријску оптику ока већ и психолошке процесе који интерпретирају информације које око сакупља. Дискусија психологије виђења заузима значајан део списа „Китаб ал маназир", што је први пут да је та тема разматрана на научни начин. Експлицитни дуг том делу Алхазеновог дискурса признају тако разноврсни европски умови какви су били Виклиф, Кеплер, Декарт и Ферма.

Међутим, Алхазен иде знатно даље у разматрању оптичких справа, што адекватно одсликава разлику његовог приступа и оног у класичној и хеленистичкој науци. Управо на рачун тог дела његове расправе Сартон је изрекао чувену опаску да је реч о најбољем физичару у периоду од Архимеда до Галилеја - што је огроман временски распон по сваком људском и историјском критеријуму. Он разматра на необично савремен начин оптичке особине равних и закривљених огледала, сочива, призми и површина течности. Тај аспект Алхазенове науке није никад ‒ за разлику од толиких других постигнућа великих умова ислама ‒ био потпуно заборављен у хришћанској Европи. Подсетимо се неких примера.

„Романса о ружи", из пера Гијома Лориса и Жана де Мена ‒ вероватно најчитанији спис француског језика у периоду од краја 13. до почетка 17. века, који се појавио око 1275. године ‒ садржи необични и неочекивани научни обрт. Наиме, скоро четири пуне стране те поеме описују особине огледала и оптичких појава попут дуге, при чему текст испољава зачуђујуће познавање оптике; ускоро се наводи и извор тог разумевања:

Алхазен, нећак Хунаинов, није никако био незналица, већ је написао књигу „Оптике", коју ваља да познаје свако ко жели да сазна нешто о појави дуге. Студент и посматрач такође морају знати геометрију, науку чије је мајсторство неопходно за доказе у „Оптици"...

Стотину година касније, Џефри Чосер је спевао своје „Кентерберијске приче" (написане у периоду 1387‒1400), прво значајно књижевно дело написано на говорном енглеском језику. Симболи мудрости за Чосера су јасни:

Тада су поменули многу учену књигу
Аристотела и Алхазена...
Који записаше многа упутства
за коришћење збуњујућих огледала и перспектива...

Таквих примера има много. Тако се изнова суочавамо са својеврсним парадоксом: Ел Хајтамова интелектуална достигнућа су блиско повезана са самим срцем постсредњовековне западне културе, али истовремено је свака академска дисциплина данас углавном несвесна његовог глобалног утицаја. Како то често бива у научном трагању, имамо посла са својеврсном „епименидовском" ситуацијом: да бисмо нешто пронашли, потребно је да знамо за чим трагамо ‒ а то обично не знамо док га не пронађемо. У том циљу, како Фалко истиче, ваља подстицати интердисциплинарно учење и истраживање, те административно и традиционално непопуларни синтетички поглед на разнородне пределе сазнања.

*Аутор је научни саветник у Астрономској опсерваторији у Београду и сарадник Института за будућност човечанства при Оксфордском универзитету.