Два века студије Џејмса Паркинсона: пут ка упознавању мозга

Током два века истраживања, наука је много тога дознала о тој болести која и даље крије у себи многе непознанице и поставља лекарима бројне загонетке. Историја разоткривања патолошких процеса који леже у основи Паркинсонове болести у исти мах је и историја дефинисања неких од кључних концепата у интердисциплинарној области коју данас најчешће означавамо збирним појмом неуронаукâ.

На основу карактеристичних елемената клиничке слике, Паркинсонова болест се може препознати у древним текстовима из Египта, Индије и Кине. Карактеристична дрхтавица обилно се разматра у списима Александријске школе и, доцније, делима римских лекара, међу којима је убедљиво најпотпунији опис оставио за собом Гален. Његови одјеци опстају кроз читав средњи век, како у западноевропској тако и у византијској и арапској медицини. У шеснаестом и седамнаестом веку неколицина лекара осврнула се на „дрхтаву парализу", како се болест уобичајено означавала, али све до 1817. године, када је Џејмс Паркинсон објавио своју монографију, представе о њој биле су прилично магловите.

Кардиналне елементе Паркинсоновог описа обољења и данас сусрећемо у сваком уџбенику: неконтролисано дрхтање удова, а често и целог тела, које наступа независно од вољних покрета и може се запазити чак и уз придржавање; карактеристична укоченост тела, нагињање унапред и ход који тешко отпочиње, али се затим нагло убрзава. До пуног уважавања далекосежног значаја Паркинсоновог рада морало је, међутим, да прође више од пола века. Тек је, наиме, 1872. године Жан Мартен Шарко, један од очева савремене неурологије, повезао Паркинсонов опис са властитим искуством у гласовитој болници Салпетријер у Паризу. Шарко је лично заслужан што је обољење напослетку добило име по Џејмсу Паркинсону и први је истраживао његову неурофизиолошку основу користећи се графичким бележењем подрхтавања мишића. Шарко је такође повукао јасну линију разграничења између Паркинсонове болести и других обољења централног нервног система праћених дрхтавицом - на првом месту мултипле склерозе - и међусобно раздвојио две главне клиничке форме Паркинсонове болести.

Незаустављивим ходом науке, мало-помало је постало јасно да Паркинсонова болест може да се јави као засебно (примарно) обољење, али и као проблем секундарне природе, у ком случају се означава као „паркинсонизам". Овај пак може бити последица трауме, запаљења мозга или излагања појединим токсинима. Посебно поучан историјски пример била је појава паркинсонизма код особа које су преболеле пандемијски грип из 1918. године ‒ злогласну (и погрешно названу) „шпанску грозницу". Руски неуропатолог Константин Николајевич Третјаков открио је наредне, 1919. године да су превасходно погођени неурони у можданој области познатој као substantia nigra, која припада структурама познатим као базалне ганглије. Нешто касније, са упознавањем улоге специфичних хемијских супстанци (неуротрансмитера) у преносу нервних импулса кроз синапсе, откривено је да је код Паркинсонове болести осујећено ослобађање важног неуротрансмитера допамина. То је с временом отворило пут употреби специфичних лекова који су и данас окосница терапије ове болести. Главни међу њима скраћено се назива „леводопа" (пуни хемијски назив овде би био предугачак). Када је тај лек уведен у клиничку праксу, средином двадесетог века, била је то једна од првих уверљивих демонстрација огромног значаја концепта хемијске неуротрансмисије за развој неуронаука, али и напредак неурологије као гране медицине. Занимљиво је да је леводопу још 1911. године синтетисао пољски биохемичар Казимир Функ, који се прославио открићима (а и дефинисањем појма) витаминâ. Подједнако је занимљиво да биљни лек који се хиљадама година примењивао у ајурведи - врста махунарке ботаничког назива Mucuna pruriens - садржи значајне количине леводопе.

Данас су, захваљујући вртоглавом напретку молекуларне биологије, познати и неки од гена чије се мутације могу довести у везу са Паркинсоновом болешћу, а међу армијом истраживача обољења које свеукупно погађа више од шест милиона људи, запажену улогу играју и научнице и научници из Србије. Глобалну свест о Паркинсоновој болести умногоме је унапредило деловање удружењâ пацијената, предвођених познатим личностима попут боксера Мухамеда Алија и глумца Мајкла Џ. Фокса. Много је тога учињено, но много нам тога тек предстоји. Прослављајући велики јубилеј рада Џејмса Паркинсона, сведоци смо и све већих надања да бисмо једнога дана, уместо да говоримо о „ублажавању симптома", „стабилизацији тока болести", или „побољшању квалитета живота" - а све су то успеси достојни поштовања - могли да досегнемо ниво разумевања проблема на коме ћемо коначно почети да употребљавамо реч „излечење".