Платон о лепој уметности

Деца би, попут оне у Платоновом идеалном граду, боравила у здравој средини, „у којој би могла да се надахњују свим оним што од лепих дела допире до њихових очију или ушију, као ваздухом који из погодног боравишта доноси добро здравље. Тако би они, већ од најранијег детињства, могли бити неприметно усмеравани ка сличности пријатељству и складу са оном речју која се залаже за лепо... Такав ће се човек... похвално постављати према лепим делима... С друге стране, он ће оправдано презирати ствари које су ружне, мрзеће их још као дете и пре но што буде способан да то самом себи разјасни, а кад и то постигне, радоваће се својој сличности с лепим делима." (Платон, „Држава")

Елем, Платон је знао од каквог значаја декоративна уметност може да буде народу, осећајући да је тајна не само филозофије већ и свег величанственог постојања споља скривена за свакога ко је у младости боравио у ружном и простачком окружењу. Лепота облика и боје, како каже, која се налази чак и у најобичнијим кућним елементима, може пронаћи свој пут до најскривенијих предела душе, и навести дете да природно трага за оном божанском хармонијом духовног живота за коју му је уметност представљала материјални симбол и гаранцију. Ова љубав према лепим стварима за нас ће бити истински увод у свеопште знање и сву мудрост.

Ипак, постоји време када мудрост постаје терет, а знање постаје јадно са жалошћу. Као што свако тело има своју сенку, тако и свака душа има свој скептицизам. У таквим стравичним тренуцима раздора и очаја, куда бисмо се у овоме разједињеном и проблематичном добу могли запутити? Ако не у сигурност куће лепоте (чија ушушканост вазда пружа много радости, а мало заборава) ‒ онда свакако у citta divina, како ју је звала стара италијанска јерес ‒ божанствени град где је човек, макар само на тренутак, удаљен од свих подела и ужаса света и његових одлука и избора.

Ово чини ту consolation des arts (утеха коју пружа уметност), која је кључ Готјеове поезије, а Гетеов наговештај тајне модерног живота. Он је саветовао сународницима: „Само имајте одважности да се предате утисцима. Дозволите себи осећај одушевљења, ганућа, уздигнућа, чак и упућености и надахнутости за нешто велико".

И заиста, то је тајна уметничког живота. Иако се уметност дефинише као бег од тираније чула, она је пре бег од тираније душе. Али ће се разоткрити у пуном сјају само онима који јој се клањају и диве пре него свему осталом.