Песма од милион франака

Кодак

Први светски рат десетковао је уметнике и на једној и на другој страни. На фронту су Брак, Леже, Дерен, Аполинер, а Паул Кле је у пољској болници.
Блез Сандрар је рањен и ампутирају му десну руку. Противно војним прописима који су то изричито забрањивали, Сандар је носио мали фотографски апарат кодак и фотографисао. Фотографију на којој је Сандраров друг, војник Легије странаца, камуфлиран у дрво, користио је Чарли Чаплин у филму „Чарли војник". Збирка поезије „Кодак" објављена 1924. сведочи о Сандрару као о песнику визуелног.

Ловац на крокодиле, преписивач инкунабула, носач угља

Рођен је као Фредерик Луј Созе 1887. године у Шо де Фону, у швајцарском кантону Нешател, у породици фабриканта часовника. Са петнаест година бежи од куће и утрчава у први воз који ће га одвести до азијске Русије. Путовао је трансибирском железницом у Манџурију усред револуције 1906. године. Тада су настале чувене поеме „Легенда Новгород" и „Транссибирска".

Пропутовао је готово целу Земљину куглу и променио тридесет шест занимања. Радио је као жонглер, ловац на китове, авиомеханичар, радник у кланици, преписивач инкунабула. У Пекингу је био носач угља у хотелу компаније „Вагон-ли", у Амазонији ‒ ловац на крокодиле, на Светској изложби 1910. продавао је на штанду тепихе и ратлук преобучен у Тунишанина. На филму је радио као реквизитер, надзорник опреме, електричар, пиротехничар, а у филму „Мртви који се враћају" био је 'у улози' леша. Будући лауреат Француске академије и витез Легије части, био је одгајивач пчела, пијаниста, кројач за даме, травар, произвођач лековите соли.

Ускрс у Њујорку, „Транссибирскаˮ

Име Блеза Сандрара се најчешће повезује са симултанизмом, правцем коме су припадали његов велики пријатељ Гијом Аполинер и кубисти ‒ Брак, Пикасо, Леже. Врата дадаизма и надреализма остала су затворена за њега. Истина је да је Сандрар својом поезијом ишао испред свог времена, остајао је усамљен, чекајући да се његови читаоци „тек роде". Зато су његова дела остајала написана, закована или закључана у фиоци, али не и објављена. Поема „Ускрс у Њујорку" објављена је 1912. године, а „Транссибирска" тек 1913, иако је настала за време Сандраровог путовања кроз европску и азијску Русију, 1906. године.

На српски су преведена и његова прозна дела: кратки романи „Злато" и „Истините приче", као и „Мале црначке приче за децу белаца". Први део драмског дела „Филмови без слика" инспирисан је Сарајевским атентатом а настао је на основу стенографских бележака.

Поезија на улици

За време Другог светског рата синови Блеза Сандрара депортовани су као заробљеници у Немачку. Током рата Сандрар је био ратни дописник у Енглеским експедиционим снагама и у главном штабу РАФ-а.
После рата (1950), на француском радију је одговарао на питања Мишела Манола. Тај интервју је превела Мирјана Вукмировић а објављен је у књизи „Блез Сандрар вам говори". Сандрар је био занимљив саговорник, сведок почетка 20. века и доба „La Belle Epoque". Припадао је генерацији која ништа, па ни саму себе није схватала сувише озбиљно. „Поезија је на улици. Она иде руку под руку са смехом." Ко би данас могао и да замисли толики степен личне слободе?!