Људска крв је и даље незаменљива

Давалац остаје анониман јер крв даје добровољно за непознатог човека, па се његово име губи и остаје само идентификациони број.

Крв се затим тестира и тај процес тече у два правца: у оквиру имунохематолошког тестирања одређују се АБО и РхД, два највећа крвногрупна система, и проверава евентуално присуство неких непожељних антитела; с друге стране, крв се серолошки тестира на све маркере трансмисивних болести које могу бити пренете путем крви. Законски, обавезно је тестирање на ХИВ 1 и ХИВ 2, на вирус изазивача хепатита Б и хепатита Ц, као и на сифилис.

У данашње време људи много више путују, лако мењају континенте па је могућност преноса различитих, нових вируса изузетно велика. Према подацима Светске здравствене организације, годишње се открије 5,3 нова вируса. Због тога је потребно пратити дешавања у свету и уводити нова тестирања.

„Крв је и сад изузетно безбедна јер тестирања вршимо са најновијим технологијама које се примењују и у свету а ускоро ће у нашој земљи бити уведено надтестирање ‒ такозвано ПЦР тестирање које треба да доведе до максималне безбедности крви", рекла је за емисију „Све боје живота" прим. др Весна Либек, начелница Службе за трансфузиологију КБЦ-а „Земун".

Крв најчешће примају пацијенти оболели од малигних болести, хематолошки пацијенти и они који доживе тешке саобраћајне несреће. Хирургија је постала веома софистицирана, тако да се у неким рутинским програмима троши врло мало крви. Приликом ортопедских интервенција и у кардиоваскуларној хирургији троши се много више крви али је и у тим областима трансфузиона медицина направила помак водећи се принципом трансфузионог збрињавања пацијената (Pacient blood menagement), који се последњих десет година примењује и код нас. Наиме, поред интраоперативног спасавања крви (посебан систем прикупља изгубљену крв, филтрира је и враћа у тело пацијента), пацијент може дати крв сам за себе (аутологна трансфузија), а неке компоненте крви се притом могу сачувати и употребити касније у лечењу посебно угрожених пацијената. То су најчешће онколошки пацијенти који терапију не могу да приме уколико немају довољно добру крвну слику.

У процесу лечења трансфузиолог је део тима: када лекар-клиничар назначи да је трансфузија потребна, трансфузиолог брине о томе да она буде максимално сигурна и заједно са лекарима на клиници прати примену те крви јер увек може доћи до посттрансфузионих реакција.

Према овдашњем закону, жене могу давати крв на 16 а мушкарци на 12 недеља. Тај рок је установљен због тога што је потребно време да би се надокнадили депои гвожђа који се неминовно губе при добровољном давању крви. Важно је да добровољни даваоци имају добру и разноврсну исхрану како би сачували здравље и снагу ‒ будући да редовно дају крв, они су вишеструко тестирани, а самим тим и најсигурнији даваоци. Докторка Либек истиче да је крв национално благо и да не постоје лекови који би могли заменити било коју јединицу крви ‒ давалац крви је одувек био и засада остаје једини извор крви.