Свет без жирафa?

Око 50% беба жирафа угине у првој години живота. Женке их рађају стојећи, а младунци стају на ноге после једног часа. Тек рођене мале жирафе су више од одраслог човека и рађају се са роговима. Веома су лака мета хијена, афричких дивљих паса и леопарда.

Жирафа у истраживањима НАСЕ

Прву жирафу донео је у Европу Јулије Цезар 46. године п. н. е., а латинско име camelopardalis настало је као спој назива за камилу и леопарда. Оно што су за зебре пруге, за човека отисак прста, за жирафу је распоред шара, јединствен и непоновљив.

Мужјак тог афричког сисара из реда папкара може достићи висину до пет и по метара. Жирафа има седам вратних пршљенова, као и човек и други сисари. Свака кост је издужена, као и ножне кости. У животињском свету важи за поузданог стражара. Посматра свет својим лепим смеђим очима под тешким трепавицама и уочава сваки покрет у високој трави. Када жирафе пођу на појило, за њима безбрижно крећу и остале животиње.

Водом се снабдевају углавном путем дрвећа, али када стигну до воде, због дугог врата једва додирују њушком тло, тако да су приморане да стоје у веома неповољном положају и лако могу постати ловина. Зато, док једна жирафа пије воду, остале чувају стражу и чекају свој ред. Уколико запрети опасност од лавова, стотинак жирафа трчи у галопу, брзином до 60 км/сат, избацујући задње ноге испред предњих као што то чине којоти и зечеви.

Веома су тихе и сматра се да међусобно комуницирају инфразвуком.

Та висока и витка животиња има највеће срце међу копненим сисарима, тежине око 11 килограма. Врат је дуг око два метра, а природа се побринула да се жирафи не заврти у глави када је спушта и нагло подиже. Префињени систем залистака подешава артеријски и венски крвоток, а крвни судови који снабдевају мозак имају еластичне зидове. НАСА је истраживала крвне судове у ногама жирафа како би та сазнања применила у изради космичких одела астронаута. 

Трофеј, амајлија, предрасуде

Руку под руку са предаторима, у највеће непријатеље жирафа убраја се и човек. Заједно са чуперком, жирафин реп достиже висину и до два и по метра, па је погодан као млатилица за муве. У многим афричким културама од жирафиног репа израђују се „срећне наруквице". Жирафа је лак плен за убијање, а фина, танка кожа и репови погодни за кријумчарење.

Нажалост, није само човекова вечита, неутољива глад за трофејима узрок убијања те дивне, високе животиње. Томе су допринеле и гласине широм Танзаније да месо жирафе лечи сиду.

Ипак, има и наде, и добрих вести. Нигерија је ставила под заштиту западноафричку жирафу која има статус угрожене врсте. Убрзо су се показали резултати. Број животиња се повећао са 50 на 400. Следеће године пресудне су за опстанак жирафа. 

Приредила: Мирјана Бјелогрлић