Живети са земљотресима

Земљотреси те јачине забележени су управо тамо где се тектонске плоче сударају и подвлаче једна под другу или тамо где се мимоилазе. Има земљотреса и на маргинама плоча које се размичу, с тим што су они доста слабији.

Немогуће је говорити о овој геолошкој појави а не подсетити се да је удар у Лисабону 1775. године изазвао таласе чак на обалама језера Лох Нес у Шкотској, које је удаљено око две хиљаде километара, док је земљотрес у Индијском океану из 2004. године трајао готово десет минута, што га чини најдужим до сада забележеним земљотресом. 

Шта човек може 

Др Ана Младеновић са Рударско-геолошког факултета у Београду објашњава да још нисмо на довољно развијеном научном нивоу да бисмо знали „да ли ће се конкретни земљотрес, конкретне јачине десити на тачно одређеној тачки у тачно одређеном временском периодуˮ.

Земљотреси су хаотичне појаве, а хаос је тешко објаснити. Међутим, ако посматрамо из геолошког аспекта, постоји метод којим се може предвидети каквих ће се земљотреса бити у неком подручју и колико често ће се дешавати.

Да би се установило да ли ће бити земљотреса потребно је добро познавање тектонике одређеног подручја, каже наша саговорница: „Сада знамо да се наша земља налази у једном релативно стабилном подручју на коме је тектоника контролисана кретањем Афричке у односу на Европску плочу". 

То кретање износи неколико милиметара у години, али је и то довољно да се произведе количина снаге која се преноси до наших подручја и ту ослобађа кроз земљотресе. Земљотреси се у нашим крајевима дешавају често, али нису нарочито јаки, па се отприлике једном у десет година догоди земљотрес магнитуде пет или нешто више од пет јединица Рихтерове скале. Такав је био земљотрес у Краљеву 2010. године, иако је најјачи земљотрес у Србији забележен на Копаонику (5,8 јединица Рихтерове скале). 

„Да бисмо тачно утврдили како ће се та сеизмичка енергија ослобађати у нашем подручју морамо да знамо места на којима ће се све то дешавати", објашњава др Младеновић. Та места се зову раседи ‒ реч је о пукотинама у Земљиној кори између два блока стена који се крећу један у односу на други. Да би се земљотрес догодио, неопходно је да се та два блока Земљине коре крећу дуж раседа одређене дужине, тј. површине за неки износ кретања. 

Јачина земљотреса одређена је дужином раседа и износом кретања два блока по раседу. Ана Младеновић истиче да је код истраживања земљотреса важно знати где се налазе активни раседи, колико су дугачки сегменти који се могу активирати; потребно је и претпоставити колики ће бити износ кретања. 

У свету се за те потребе примењују различите врсте геолошких истраживања и геодетских мерења. Најнапреднији су Американци и Јапанци који поседују базу свих активних раседа који су икада забележени, тако да они могу много поузданије да предвиде где ће се ослобађати сеизмичка енергија.

Нажалост, истичу стручњаци, наша земља не поседује базу активних раседа нити се у Србији врше систематска геодетска мерења за те потребе. „Наша земља има систематска геодетска мерења и геодетску службу, међутим, та мерења се користе за инжењерске потребе, али не и за тектонска проучавања", објашњава наша саговорница. 

Статистика

Постоји још један, али непотпун начин утврђивања сеизмичког хазарда ‒ на основу статистике. Он се примењује у Србији.

На тај начин знамо да су се земљотреси најчешће (и у најснажнијем облику) дешавали на Копаонику, у Краљеву, Ваљевском, тј. Дивчибарском и Рудничком региону, у Свилајнцу и у централним деловима Србије.

„Онда се статистиком утврђује да ће се највероватније ту опет догађати", објашњава др Младеновић и додаје да се основу енергије ослобођене у тим земљотресима може израчунати и колика ће се количина енергије поново ослободити. 

Проблем таквог начина предвиђања је у томе што најјачи земљотреси немају честу фреквенцију догађања. То је добро за нас, зато што нећемо често осетити земљотрес магнитуде шест, потврђује наша саговорница, али додаје да то није добро за прављење карте сеизмичких хазарда ‒ за време инструменталног бележења земљотреса, код нас дугог стотинак година, никада се није десио земљотрес јачи од 5,8 степени. То наводи на претпоставку да никада нећемо имати такав земљотрес, што не мора бити тачно. 

Јапан и Америка

„Начин на који су Јапанци решили свој проблем сеизмичности је невероватан", објашњава др Ана Младеновић.

На специфичном тектонском подручју, после великог броја веома јаких земљотреса, Јапанци су прво научили како да израчунају сеизмички хазард на прави начин, картирањем раседа и геодетским мерењима кретања по раседима.

Свесни тога да не могу ништа да ураде против земљотреса, они су направили озбиљне стратегије заштите, пре свега тако што су почели да граде зграде отпорне на њих. „То је оно што се код нас, без обзира на то што постоји законска регулатива, скоро и не примењује, а питање је и да ли ће се икада и примењивати", истиче наша саговорница. 

У Јапану зграде осцилују са одређеном амплитудом константно, тако да када се десе земљотреси магнитуде девет, њихове осцилације нису у резонанци са осцилацијом тла, па се и зграда не руши.

„Код нас, када се деси земљотрес магнитуде пет (што се у јапанским условима дешава вероватно свакога дана), сруши се пола града. Када тако посматрате, видите колико смо далеко од много развијенијих земаља", закључује др Ана Младеновић са Рударско-геолошког факултета.