Нова значења нове звезде: супернова из 1054.

Према сачуваним белешкама астролога Кинеског царства, та „гостујућа звездаˮ дању се могла видети на небу још читава 23 дана, док је ноћу остала видљива око две године. Данас знамо да је то била гигантска експлозија која обележава крај животног пута веома масивне звезде ‒ појава позната као супернова.

Гостујућа звезда појавила се на небу за време владавине цара Рензонга из династије Сонг. Царски астролози су протумачили несвакидашњи догађај као изузетно повољно знамење за свог владара; могли бисмо рећи да се оно и обистинило ‒ цар Рензонг је, како се испоставило, имао најдужу владавину од свих царева из своје династије. Извештај о новој звезди сачуван је у шест кинеских и три јапанска документа, премда међу њима постоје извесне неподударности. На другој страни Атлантика, цртежи урезани у камен пронађени у Аризони и Новом Мексику сведоче о томе да су нову звезду вероватно видели и староседелачки народи Новог света. Занимљиво је да нам добро развијена персијска и арапска астрономија нису оставиле готово никаква сведочанства о тој упечатљивој појави, уколико се изузме запис лекара по имену Ибн Бутлан, несторијанског хришћанина из Багдада, који је (супротно кинеским астролозима) појави нове звезде приписао злокобно значење, окрививши је за стравичну епидемију смртоносне заразе. Такође је упадљиво одсуство поузданих писаних трагова из Европе, премда би се нека места у појединим летописима лако могла односити на тај догађај. Међу њима су зборник Јакобуса Малвецијуса, Cronaca rampona, запис из цркве у Уденбургу, сведочанство ходочасника Алберта, као и извесни ирски и јерменски текстови. Ниједан од побројаних записа, међутим, не садржи податке који би истовремено били довољно прецизни и усаглашени са другим изворима да би се могли сматрати чврстим доказом. Тако су европски астролози зачудо пропустили прилику да повежу појаву нове звезде са истовременим догађајем од далекосежног значаја - званичним разлазом Римокатоличке и Православне цркве, до којег је дошло управо 1054. године.

Наравно, ниједно од тумачења која су астролози могли да припишу (или да пропусте да припишу) појави коју су посматрали, нема додирних тачака са њеним стварним узроцима или физичким процесима који су је условили. Током непуног миленијума, научна истраживања помогла су нам да дођемо до одређених објашњења. Међу научницима данас постоји сагласност да је позната маглина Рака у сазвежђу Бика остатак супернове из 1054. године. Тај узбудљиви објекат, чији нам је изглед добро познат захваљујући фотографијама Хабловог свемирског телескопа (најлепша од њих је, сећамо се, обишла свет прошле године у ово доба), удаљен је од нас око шест хиљада светлосних година и означен бројем један у Месијеовом каталогу. Маглина се састоји од огромних облака гаса - које је звезда у свом самртном часу одбацила у простор ‒ и остатка звездиног језгра, које је гравитационо сажимање претворило у неутронску звезду, објекат тако велике густине да су његови атоми изгубили своју структуру и свели се на масу неутрона. Управо је та неутронска звезда 1967. године постала први откривени пулсар, када је Џослин Бел, анализирајући податке добијене моћним радио-телескопом Кевендишове лабораторије, уочила да из правца маглине Рака допиру пулсеви радио-таласа у правилним временским размацима. Иако су ти правилни пулсеви испрва били сасвим збуњујући, теоријски радови из астрофизике већ су унапред наговестили одговарајуће објашњење ‒ усмерење снопова радио-таласа које емитује ротирајућа неутронска звезда у правцу њених полова веома снажним магнетним пољем, попут каквог рефлектора који шара небеским пространством и чији нас зрак погађа у правилним временским размацима.

Данас је истраживање супернова и њихових остатака веома значајна област која из дана у дан помера границе непознатог, а многи од добијених резултата одразили су се и на потрагу за одговорима на кључна питања о устројству и еволуцији васионе. Тако је једна космичка експлозија која се догодила далеко од наше планете с временом одиграла низ значајних улога у нашим напорима да упознамо свет и корацима које смо прешли на нипошто праволинијском путу ка бољем разумевању природе ‒ путу чији је највећи део несумњиво и даље пред нама.