Џез, молим или сва та класика

Они су, једноставно речено, перманентно „потопљени” у атмосферу еуфорије, било да је сами стварају, било да је примају (што се често и измеша, будући да се и слушаоци лате инструмената, те се препусте тзв. џемовању). Таква радост музицирања је озбиљној музици практично непозната (уз уважавање збиља ретких изузетних музичара којима то успева), делимично сопственом кривицом.  

Једном је Артур Рубинштајн изразио (не без нијансе зависти) дивљење према џез пијанистима, јер „они никада не греше". А не греше из два разлога. Прво, зато што хармонска структура џеза врло често покрива омашке. Друго, много важније, зато што џез пијаниста свира само оно што може, а не што мора ‒ односно свира само оно што је сам себи поставио за задатак.

Очигледно самоук Џон Фостер, на пример, изводи неку врсту дубоког орања по клавиру вештином која је толико велика и толико специфична да би за њега једна Шопенова етида представљала нерешив проблем. Али паралелно томе ‒ докле ћемо ми остали трошити време на Шопенове етиде? Кад ће савремена музика заменити стару сопственим вредностима?

С друге стране, амерички музичари остају у заблуди ако верују да ће их импровизација, у свом садашњем облику, одвести до идеала који је Дизи Гилеспи описао као „прелаз у класику као што је то био случај са Бахом и Бетовеном". Такође је додао да је џез производ америчке цивилизације, али наравно „црне Америке".

Пружајући поуке класичној музици, џез заборавља да треба и да их прими. Јер прастари закон контраста још није укинут ни у модерној естетици, а савремени џез га погибељно занемарује.

Ако, у том смислу, виртуозни саксофониста у сваком тренутку изведе све ноте које му његов инструмент допушта, треба га опоменути да свирати стално све ноте значи не придавати значај ниједној. А тај је ветар, примерице, већ угасио тако брижно потпаљиван понос интелектуалистичке музичке теорије 20. века ‒ додекафонију.

Дакле (нажалост?), не одлази се тако лако у класике. Ни тако брзо. Уосталом, појам „класичног" европског је порекла, па овај континент не жели, нити може, да призна свој алиби у било каквој промоцији тог типа. Уколико се утицај европске музике не осећа (или не спомиње) у историји џеза, онда је линија те заборавности сигурно веома коначна.

Неко је рекао да је музика увек нова, иначе никада не би била могућна. Прецизније, музика је увек иста, нарочито ако је „угравирана" у неки „носач звука". Нов је, сваки пут испочетка, онај ко је интерпретира, као и онај ко је слуша. И на једном од највиших нивоа тога новог јесте прелазак (и интерпретатора, али и слушаоца) у уметничког креатора, како у класици тако и у џезу.

Убедљиви докази су за такву „ауторску оригиналност" јесу, на пример, снимци врхунских пијаниста Глена Гулда и Кита Џерета.

Хераклит нам је скренуо пажњу на чињеницу да се никад нико није окупао у истој реци два пута; те тако једну музику никад није исто чуо исти пар ушију (иста душа, исто тело...) Човек воли да поново чује познату музику, али ипак јој поставља услов да му сваки пут каже нешто ново и неочекивано. Онда кад упозна сваки њен тон, засити се и одлаже је ад акта.

Та чудна потреба да ствар која нам је блиска истовремено садржи и познато и неочекивано, не зауставља се на само оној музичкој. Од блиских људи, важних догађаја, сопствених и туђих снажних емоција такође се вечно надамо нечим новом и просветљујућем. И такође, заситивши се и познавши их (по нашој процени) у потпуности, смештамо их у архиву.

Та законитост свакако открива један од великих општих закона људске душе.