Сто година од дебакла балета „Парадаˮ

Кореографију је урадио играч Руског балета, Леонид Масин. Једно од најреволуционарнијих авангардних дела 20. века изазвало је љутњу и негодовање публике, а ни критичари нису имали више милости. Сати је добио шамар од једног незадовољног гледаоца. Од беса публике и линча спасао их је Аполинер.

Била је то ратна година 1917, Аполинер је отпуштен са фронта због тешке повреде и на премијеру је дошао у униформи. „Да испред нас није стао Аполинер, са ожиљком на слепоочници и завојем око главе, даме би нам ископале очи иглама за шешир", написао је Жан Кокто.

Регтајм, перкусионисти

„Парада" је замишљена у форми бурлескне сценe која се изводи пред вашарском шатром да би привукла публику. Коктоови ликови су били позајмљени из циркуса, кабареа, слепстик-комедије, немог филма, што је нарушило границу између забаве и уметности, и само по себи, представљало провокацију.

У фази припреме Кокто је, иако ослобођен војске, одлазио на фронт да би учествовао у евакуацији рањеника. Његови ликови доживели су преображај, од уобичајених стереотипа ‒ мађионичар, девојчица, акробате ‒ постајали су мрачни продужетак 20. века, са лицем и наличјем технолошког и индустријског процвата. То је било више од либрета. По првобитној замисли, преко мегафона се изговарао текст.

Сергеј Дјагиљев, уметнички директор Руског балета, одлучно је одбио упад вербалног садржаја у балет. Композитор Ерик Сати, претеча минимализма, успешно је уносио елементе забавне музике. Сати је преко дана компоновао, а увече је зарађивао као пијаниста у „Црној мачкиˮ и париским кафеима и кабареима.

Коктоова замисао је била да музика за „Параду" буде само фон за аутентичне звуке из стварног, захукталог света: пароброд, писаћа машина, сирене, телеграф, пуцањ из пиштоља, звуци пристаништа. Сати није био одушевљен. Имао је савезника у диригенту Ернесту Ансермеу и Коктоови звуци замењени су музичким инструментима ‒ лименим, дрвеним, дувачким, удараљкама, а инструмент од 15 флаша ‒ челестом.

Музика за „Параду" била је прави изазов за композитора, диригента и перкусионисте. Сатијеву музику Морис Равел је оценио као стилски савршену. Међутим, регтајм, перкусионисти, па још и кубистички костим у балету ‒ били су сувише превратнички за париску публику оног времена.

Кубистички костим од три метра

Мандарински костим у црној, жутој, црвеној боји који је Пикасо наменио Кинеском Мађионичару, сматра се једним од најлепших костима у историји Руског балета. Пикасо је посећивао циркус „Медрано" на Монмартру и дружио се са кловновима Фрателини. Костим за коња је намењен двојици играча.

Кокто је унео у балет ликове импресарија, гротескне бескрупулозне владаре шоу-бизниса. У Пикасовим костимима висине три метра, играчи су једва кретали, попут оживљеног билборда или рекламе коју носи сендвич-човек, па тако допринели идеји о бескрупулозности, нечовечности и вулгарности господара шоу-бизниса.

Управо су Пикасови кубистички костими подстакли Аполинера на то да у свом тексту за програм „Параде" први пут употреби реч „надреализам", којом ће се седам година касније назвати један од најважнијих уметничких праваца 20. века.

Из дебакла, сад већ легендарног балета, најбоље је прошао Пабло Пикасо. Он је захваљујући „Паради" срео Олгу Хохлову, балерину која је постала његова жена и муза.

Три године касније

После извесног времена Дјагиљев је одлучио да „Паради" пружи још једну шансу. Кокто је Сатију одушевљено саопштио радосну вест, као и предлог да звуци који су избачени 1917. године, буду враћени. Тада педесетчетворогодишњи Сати јада се у писму пријатељу: „Кокто понавља своје старе будалаштине. ʼПарадаʼ је он, и то је у реду. Али, зашто сам не напише музику за овај несрећни балет?!"

Те, 1920. године, пословично ћудљива публика испратила је „Параду" овацијама.