Варијабилност прошлости и историје

Тачно је да свет свакога од нас лежи на неким елементарним чињеницама у које не можемо и не смемо сумњати. Али тих језгара реалности нема много.

Осим тога, појединачне, изоловане чињенице употребљиве су можда једино у егзактним наукама; па и ту се више стварају лабораторијским путем но што се саме спонтано откривају у свом природном стању.

Све друге ситуације речито показују да нам се свет увек пружа у гроздовима безбројних података, у компликованим конфигурацијама које постају облици одређеног значења (и значаја) тек посебним радом наше свести, и то пре свега селекцијом, прихватањем или елиминацијом.

Није реч о некаквим разликама у интерпретацији. Два бића никада неће извршити исти избор података који им стоји (подједнако?) на располагању. Као што, аналогно, ни исту нијансу једне боје два бића никад не перципирају подједнако (што је већ и доказано). Па тако и оно што је било, што је по хипотези већ завршено, дефинитивно заустављено, круто ‒ и то је заправо тек само једна основна супстанца коју ми накнадно прерађујемо у неки од безбројних могућих облика. Тако се може извести да свако сам себи (осим судбине) кроји (или бира) и прошлост.

Али то није све. Еволуирајући, човек мења и количину своје прошлости, и тиме неизбежно квари једном успостављену слику, као што ће пасијанс неумитно променити своје значење додавањем нових карата.

Наша прошлост се солидарише са сваком променом у нама, и увек изнова трпи искушења поновних избора.

За сваки нови тренутак садашњости постоји један нови облик прошлости. А оно што вреди за човека и прошлост, такође вреди за прошлост и историју.

Па ако је већ очигледно да свака генерација има свој сопствени поглед на генерације које су јој претходиле, онда је уметност без сумње терен на коме се најизразитије открива тај феномен нестабилности судова.

Намеће се закључак да, када бисмо само били довољно упорни, интелигентни и дубоки, били бисмо у стању да једну епоху тачно и потпуно упознамо према њеном избору модела из прошлости.