Хасан Ребац у ложи Доситеј Обрадовић

Ложу у коју га је увео др Воја Кујунџић, Хасан Ребац описује веома критички: „Та ложа се звала Доситеј Обрадовић пошто је Доситеј био чувени масон. У њој није било много чланова, па су шегрти брзо напредовали, па сам тако и ја за непуних шест месеци добио трећи степен и постао мајстор и већ обављао разна часничка звања, па и старешинство.

Моје знање је и поред тога било и остало врло скучено, јер од 1923. год., када сам ступио у масонерију, до 1930. год. нисам никада у рукама имао Конституцију, него што сам знао, знао сам из неких папирића врло често плајвазом написаних. Све се говорило напамет и декламовало."

Где се налазила ложа

Ложа Доситеј Обрадовић је најпре била смештена у кући др Воје Кујунџића. Касније, када је, према Хасановој писаној изјави, постала призната од Велике ложе Југославије, радове је обављала у просторијама Велике ложе у Студеничкој улици.

Кад је ложа Доситеј Обрадовић била призната, радило је неколико ложа у једној сали само у различите дане, а на радове су долазили чланови свих ложа, како је и када коме било згодно. Он је такође написао да је у Ложи држао предавања о односима Срба муслиманске и православне вере. Других предавања се није могао сетити и сматрао је да нису била значајна.

Разочарање

У просторијама Велике ложе добио је прилику да упозна значајне људе и ступи у контакт са њима.

Међутим, ни то није помогло да оствари своја очекивања, па је о томе записао: „Овим се само проширио мој круг познатих масона, али ништа тим нити сам ја научио, нити сам нашао међу њима људе који би озбиљно марили за моје идеале. Истина, сви су били за верску пуну толеранцију, али није био нико спреман да почне борбу против предрасуда, од којих страда наш народ, и које ометају да међу нашим муслиманима и православнима завлада права братска љубав.ˮ

Његове речи („није био нико спреман да почне борбу против предрасуда, од којих страда наш народˮ) као да дају за право мишљењу да су слободни зидари, после остварења свог великог циља, уједињења Срба, Хрвата и Словенаца, заспали дубоким сном, уљуљкани тренутним успехом, те да су тако дозволили традиционалним противницима слободног зидарства и јужнословенског јединства да разбију нову државу, али и масонску организацију, која је и формално успавана 1. августа 1940.

Угледни чланови

По сећању је навео и имена људи који су посећивали слободнозидарске радове: „Сећам су да су долазили др Лујо Бакотић помоћник Министра иностраних послова, Х. Абдусалем Џумхур (отац Зука Џумхура) војни свештеник при министарству војске, Мика Лукић, професор војне академије, Петар Лазаревић, сарадник Политике, др Воја Кујунџић, Јездимир Ђокић, директор банке, Темелко Томашић професор универзитета, Бошко Бошковић, директор гимназије, др Влада Ћоровић, професор универзитета, Душан Милићевић хотелијер, Срета Обрадовић, инспектор, Стева Стефановић, пензионер, др Ј. Чубински, адвокат, Антоније Шокорац, пензионер. Тих се људи сећам, али се не сећам њихова степена, али сигурно су сви, барем доцније добили 3. степен."

О његовим активностима посредно говори и архитектонска табла са састанка свих шест београдских ложа (5. новембра 1926) поводом случаја Андрића и Крклеца.

Ту је записано: „После подуже дебате у којој су учествовали Брат Старешина, др Војислав Кујунџић, Пера Лазаревић, др Грга Богић, Јова Јовановић, Ђура Бајаловић, Хасан Ребац, Антоније Шокорац, Дамјан Бранковић, Душан Милићевић, Миша Цукић, Живојин Радосављевић и Никола Савић, на предлог Брата Старешине одлучено је: да се у смислу §70. Конституције Велике Ложе, који изричито предвиђа баш такав случај, о овоме донесе одлука у Ложи Часника Ложе 'Доситеј Обрадовић', па та одлука изнесе пред Браћу Мајсторе те Ложе на коначно решење."

Више можете сазнати у књизи „Масони и Сарајевски атентат", као и у РТС-овој играно- документарној серији „33 ОДГОВОРА". Наравно, ни аутентична документа не објашњавају баш све, али представљају драгоцена сведочанства за успостављање континуитета између појава и догађаја који су наизглед неповезани.