Мартин Хајдегер: размишљање о Бићу

Мартин Хајдегер је рођен у Немачкој, у малом граду Мескирху, 1879. године. Отац му је био звонар Богородичине цркве. Због њега је једно време студирао теологију. Ипак, љубав према филозофији је победила. Врло рано је стекао популарност. Године 1927. објавио је дело „Биће и време" и одмах по објављивању узбуркао европске интелектуалне кругове. Мартин Хајдегер тврди да је суштина човека одређена његовим (човековим) односом према Бићу. Човек се од свих живих створења на Земљи разликује по језику, говору, што значи да једино он поседује однос са Бићем. Питање Бића дуго времена, све до појаве Хајдегера, није било постављано или како он то каже ‒ „само Биће било је сакривено од људских бића".

Хајдегер је био чувен по својим предавањима, али је друго светло на своју биографију „бациоˮ чланством у Националсоцијалистичкој партији, као и чувеним ректорским говором. Ипак, Хајдегеру се никако није могло приписати да је био антисемита. У емисији „Филозофија и ... Мартин Хајдегерˮ за РТС проф. др Часлав Копривица каже: „Његова популарност остала је запечаћена објављивањем дела ʼБиће и времеʼ. Кажу да је говорио гласом који је наликовао на држање проповеди. У једном предавању говорио је о егзистенцијалној ситуацији предавача који се налази у слушаоници.ˮ Предавач за њега није био пуки преносилац знања већ неко ко филозофира ʼin vivoʼ, предајући својим студентима.

Када је реч о његовој популарности, према речима професора Копривице, она се у почетку ширила „од уста до устаˮ, што се брзо прочуло по Немачкој и убрзо су људи почели да долазе у релативно мали провинцијски Универзитет у Фрајбургу да слушају његова предавања. Прво предавање одржао је у својој тридесетој години, 1919. године, и тада се видело да проговара новим гласом, гласом нове епохе која је неповратно ʼобрнула свој токʼ Првим светским ратом, а то је увек значајно, истиче Копривица, зато што је младим људима важно да буду у току са оним што је савремено. „Он је филозофију покушао да врати на пут којим је она изворно ʼходалаʼ све до филозофије Имануела Канта. Филозофија, а то се од Платона и Аристотела зна, јесте поимање Бића. Од Кантовог окрета ка субјекту то је некако заборављено. Као да се код Хајдегера пронашло прибежиште за основну интуицију да филозофија мора бити промишљање о ономе шта јесте, то јест о стварности", каже професор Копривица.