Пази, биљке ће те чути

Ботаничари откривају да се могућности и способности биљака могу упоређивати са светом животиња. Откривено је да стабла у шуми, баш као и босиљак и папричица у саксијама на тераси, често међусобно „разговарају" и одржавају веома блиске добросуседске односе. Али не трудите се и немојте ослушкивати говор биља. Биљке не користе речи, већ вибрације. Још давно је индијски песник Рабиндранат Тагоре написао: „Стабла су земљин непрекинут напор да разговара са небом које слуша".

Истини за вољу, вегетација користи своја „чула" различито од животиња. Ипак, долази до готово истих резултата. Не би се могло рећи да биљке том приликом користе некакве сложене „операције". Све се одиграва врло једноставно, премда запањујуће. Биљни свет се дубоко разликује од нашег, људског окружења. Почнимо од ритма живота. Биљке живе спорије од животиња и људи. А што се тиче чула, сва је прилика да су знатно осетљивије!

У стању су да „намиришу" различите молекуле, јер су њихове ћелије богате рецепторима мириса. Користе „чуло мириса" како би сакупиле вести из околине. Слично је и са „чулом укуса". Због присуства бројних рецептора, „осећају" близину хемијских твари: уколико ћелије корена „осете" хранљиве састојке, као што су азот и фосфор, раст корења ће се усмерити према њима... Осим тога, биљке су у стању да осете и вибрације, те тако растумаче да ли их је неко додирнуо. Ево и примера. Биљке месождерке на лишћу имају својеврсну замку, длачице помоћу којих утврђују да ли је на њих слетео неки инсект. Уколико дотакнемо стидљиву мимозу (Mimosa pudica), скупиће своје листове као да се стиди или као да је голицљива, па чак и уплашена.

Рецимо нешто и о биљном „виду". Сви смо то приметили ‒ када су у сенци, биљке се пружају према сунцу. Успевају да осете светлост молекулима присутним на лишћу. Ти молекули играју улогу рецептора. Међутим, не завршава се баш све ту. Поједине биљке у стању су да помоћу својих „специјалних чула" одреде влажност, отрове, количину угљен-диоксида и многе друге хемијске твари. Увек су „на стражи" читавим својим телом: задаци су, једноставно речено, распоређени свуда ‒ како уосталом бива и са људским чулима. Управо зато што не могу да се померају, с хемијске тачке гледишта, у поређењу са животињама ‒ биљке су надмоћне. Користе се неком врстом пасивног отпора. Многе су отровне и горке. Други молекули биљака толико су лаки да их ветар преноси веома далеко, с чиме је повезана најнеобичнија способност биљака ‒ комуникација. Ту способност су истраживали научници са Универзитета у Калифорнији. Ставили су једну поред друге биљку дувана и биљку из рода Artemisia. Затим су намерно „напали" ову другу паразитима. Нападнута биљка као да је успела да обавести свог суседа (дуван) да се спрема невоља. Биљка која је „слушала" шта се у суседству догодило, испуштала је отровне мешавине молекула и тако се одбранила од непријатељског паразита.

Испоставило се, такође, да неке биљне врсте ступају у везу и са животињама. Дуван, памук, као и перуански пасуљ, у тренутку када их нападну мањи инсекти, испуштају молекуле којима привлаче (дозивају) друге, веће инсекте. Они тада долећу и бацају се на нападаче! Поједу их, док биљке оставе на миру.

„Породичност" је још једна од одлика вегетације. Разменом хемијских сигнала, одређена биљка успева да препозна присуство биљака које су рођене семеном заједничке „мајке". У том случају, не пушта своје корење широко. Оставља места „родбини" да се рашири и заузме лагодно одређено подручје! Италијански научник Стефано Манкузо сматра да су биљке обдарене интелигенцијом, а можда и памћењем. Доказ за тако нешто јесте управо оглед са цветом стидљива мимоза. Када је, на пример, први пут дотакнемо оловком, она ће склопити своје листиће. Као да се брани... Али ако неколико пута преврнемо ту исту саксију, не оштећујући биљку, неће се више обазирати на превртање. Неће сакупљати листове, као да је „упамтила" шта се претходног пута десило. Биљка је у стању да обради одређене знаке и одговори, сматра професор Манкузо.