Трансдисциплинарно разматрање постмодерне уметности

Трансдисциплинарност ‒ комбинација дисциплинарног и недисциплинарног неформалног, некодификованог, простог искуства ‒ практично је једини начин приступања све сложенијој ситуацији савремене уметности, њеном разумевању, било да смо у улози ствараоца било аналитичара. Праћење трагова које је оставила уметност у последње две деценије наводи нас на потребу разматрања иманентне сублимације свих постулата историје цивилизације, али и доминантне улоге дигиталне ере и императивног контекста који јој намећу постмодерни мултимедији. То комплексно подручје на коме су се сусрели многобројни протагонисти, не само са широког поља уметности, отворило је неслућене могућности за интерполирање и продор нових естетских вредности електронских медија, као и обрнуте релације тих сфера у експерименталну књижевност и уметност покрета.

На ту тему водили смо разговор за Интернет портал РТС-а са др Мишком Шуваковићем, професором примењене естетике, те теорије уметности на Факултету за медије и комуникацију у Београду. 

Како можемо дефинисати простор и координате у оквиру којих егзистира савремена уметност?

‒ Савремена уметност (art contemporain, contemporary art, zeitgenössische kunst) назив је за актуелну уметност, тј. уметност која се догађа у сасвим непосредној прошлости (immediate past) или у тренутку када се о њој говори и пише. Савремена уметност је уметност која пролази док се са њом суочавамо. Данас се појам ʼсавремена уметностʼ употребљава као индексна ознака за уметност која долази после постмодерне 80-их година. Сматра се да је постмодерна као збир уметничких појава довршена са крајем Хладног рата и појавом глобализма. За савремену уметност се користе ознаке као што су уметност транзиције или постсоцијализма или деколонизације; затим, уметност у времену глобалног капитализма или глобалног неолиберализма; уметност глобалне /економске/ кризе и уметност глобалних и локалних антагонизама, уметност у времену ʼглобалнихʼ ратова, уметност глобалних миграција; уметност технолошке и тржишне експанзије итд. Са становишта саме уметности, говори се о уметности нових медија, уметности постмедија, о уметности дигиталних метамедија, о уметности глобалног умрежавања, о биоуметности, о уметности постхуманог; али и о перформативним уметничким праксама, од живе уметности преко медијског перформанса, до активистичких уметничких пракси или документарне уметности; односно, говори се о глобалним политизацијама уметничке продукције. О времену у коме живимо можемо говорити као о непрегледном времену ‒ умножавајућих сложености. Савремени француски филозоф Ален Бадију је индикативно указао на 'мисао иманентну многострукости'.

На шта указује трансдисциплинарна анализа нове уметности, где је граница реалне и трансценденталне ситуације?

‒ Питање граница је једно од великих тема савремене уметности, културе, теорије и филозофије. Говори се о границама, граничним областима или зонама, о хоризонтима, о срушеним и подигнутим зидовима... И ту се преклапају питања о границама у уметностима и о границама у животу. Говори се и пише о границама живота и смрти, односно, о границама између биополитике и некрополитике, о границама реалности и фикције, о границама живог простора испред и технолошког простора иза екрана, односно, о границама раста/опадања капитала и границама дисперзивне људске егзистенције...
Однос иманентног (својственог, унутрашњег) и трансцендентног (спољашњег, оног изван, изван нашег света) велика је тема савремене уметности, културе, теорије и филозофије.

Савремена уметност се може означити термином ʼтрансдисциплинарностиʼ. Модерну уметност 19. и 20. века је карактерисала иманентност или аутономија дисциплина. Авангарде и неоавaнгарде су нас суочиле са интердисциплинарношћу и мултидисциплинарношћу: кретањем између две уметничке дисциплине или повезивањем више дисциплина у једну. Данас се говори о трансдисциплинарности уметности, а то значи о номадском кретању из уметности у уметност ‒ о превазилажењу медијског детерминизма ‒ зато, бројни теоретичари говоре о постмедијуму (Розалинд Краус), постмедијима (Феликс Гатари и његови тумачи) или постдигиталној уметности (Лев Манович). Трансдисциплинарност одређује убрзано кретање неупоредивим световима стварања, приказивања, изражавања, изведбе или апропријације, партиципације, архивирања, документовања, интервенисања итд.

У поређењу са претходним епохама, када су естетичари и теоретичари уметности били често скептични, чини се да је модерно доба донело више оптимизма. Како је модерна технологија сада употребљена као конструктивни елеменат а својевремено је означавала ʼсмрт уметностиʼ?

‒ Тема ʼсмрти уметностиʼ или ʼкраја уметностиʼ била је велика тема постмодерне 80-их година. О томе су писали тада скоро сви (да споменем само Артура Дантоа или Акилеа Бонита Оливу). Данас се о крају уметности више не пише и не говори. Али данас се морамо суочити са тиме да свет уметности, уметност као пракса или уметничка дела више чулно не изгледају како су изгледала велика дела уметничке традиције, па чак и великог модернизма 20. века. То не значи да то није више уметност ‒ то значи да су се неке битне одреднице уметности промениле, али не само уметности већ и културе и друштва. На пример, функција уметности више није да буде без функције тј. да буде сама уметност или уметност ради уметности. Функције уметности су се хибридизовале: функција уметности је да критички или апологетски доводи у питање или потврђује друштвене односе, да учествује у образовању, да буде комуникацијска и идентитетска пракса, да успоставља или нарушава економске вредности, да партиципира у извођењу савремених 'облика живота', да критикује капитализам, да глорификује корпорацијски систем, да буде производња и антипроизводња материјалног, симболичког или фикционалног капитала, да је део свакодневног живљења, да је поништавање свакодневног живота, да је еколошки функционализована итд... Данас се може рећи чак и да су актуелне или историјске функције уметности постале медиј или постмедиј уметничког рада. Уметност је друштвена пракса унутар комплексности друштвених пракси савременог света.