Како се збила нуклеарна несрећа у Бразилу 1987. године

Хајде да испочетка опишемо како су се догађаји одвијали 1987. године. Све је почело 1985. године, када се приватни Институт за радиологију (ИГР) селио из једне зграде у другу. Нису још успели да пребаце све апарате, када су се власник и управник Института посвађали око власништва. Ствар је стигла на суд који је забранио изношење уређаја док се не донесе пресуда. Управници су се бунили пред Министарством здравља пошто је у згради остао радиоактивни материјал, па је суд поставио стражара.

Судски процес се одужио а зграда је тако стајала напуштена. 

13. септембар 1987. године - Стражар узима слободан дан и нико не чува улаз. Два лопова Роберто Сантос Алвес и Вагнер Мота Переира упадају тражећи стари метал и било шта што би могли да искористе. Тумарајући постројењем наилазе на апарат који се користио за зрачење и носе га кући у колицима. Немају појма шта је то, али делује да може добро да се препрода. Почињу са растављањем, а истовремено им се јављају прве здравствене тегобе (повраћање и отоци по телу). Касније су једном од њих морали да ампутирају неколико прстију са руке.

15. септембар - Први пут одлазе код лекара, који им говоре да су се отровали храном и да треба да одмарају. Враћају се кући и настављају са расклапањем. На крају успевају да изваде капсулу са 93 грама радиоактивног цезијума, изузетно опасне супстанце. Капсула емитује плаве искрице што их одушевљава.

18. септембар - Капсулу продају локалном препродавцу секундарних сировина Деваиру Алвесу Фереири. Он бива очаран плавим искрицама и шали се да супстанца има чаробну моћ. Зове сву родбину и комшилук да је погледају.

21. септембар - Један од његових радника успева да истресе неколико грудвица цезијума из капсуле. Истог дана неколико запослених и Деваирова жена Габријела падају у постељу. Његов брат Иво узима грудвицу субстанце и носи кући да се похвали. Трунчица материје пада на сендвич који једе његова четворогодишња ћерка. То ће за њу бити фатално јер је директно конзумирала отров.

25. септембар - Деваир продаје капсулу другом препродавцу. Истовремено, његова жена покушава да схвати зашто су сви из њене околине болесни. Прво сумња на покварени сок, али пошто га нису сви пили, схвата да је капсула карика која повезује све оболеле.

28. септембар - Габријела узима капсулу назад и носи је у оближњу болницу градским превозом. Пут траје 40 минута и сви путници бивају изложени зрачењу. Док је стигла код лекара, на леђима на којима је носила врећу са капсулом јој се већ створила велика опекотина. Бацила га је пред лекаре и рекла "Овај метал убија моју породицу. "Доктори, срећом, паметно реагују. Чим су саслушали њене сумње, односе ранац далеко на напуштену локацију како пацијенти не би били угрожени. Позива се специјални тим Министарства здравља. Реакција лекара и чињеница да је Габријела правилно посумњала на супстанцу спасили су животе многих и учинили да се спречи даља контаминација.

29. септембар - Установљава се да је цезијум присутан у капсули. Одмах се активира локална и федерална власт како би се установило колико људи је озрачено. Тестирање се обавља на стадиону. Више од 200 хиљада људи бива подвргнуто анализама. Болнице су препуне људи уплашених за своје здравље. Оно што се касније дешавало није мање драматично. Четворо људи је убрзо преминуло: девојчица од четири године, сама Габријела (која је алармирала власт) и још два Деваирова радника. Сам Деваир преживео је претпоставља се због тога што није стално био изложен зрачењу, пошто је често био ван куће, па је организам имао времена да се опорави. Ипак, он је делом од депресије а делом од зрачења умро десет година касније од рака. Остали озрачени стављени су у карантин.

Девојчица које је појела цезијум била је толико озрачена да доктори прво нису хтели да јој приђу. Њену сахрану пратиле су демонстрације, јер људи нису желели да она буде сахрањена у њиховој близини. Уз помоћ полиције ковчег од специјалног материјала је спуштен у земљу и заливен бетоном.

Куће и радионице у којима се налазио цезијум су у потпуности срушене. Сви озрачени и дан данас имају проблем са здрављем (нарочито са јетром), али се суочавају и са дискриминацијом. Остали суграђани их избегавају из страха да нису радиоактивни.