Овидије, мање познате чињенице

Према неким теоријама, Овидије је творац драмског монолога. Готово 2000 година пре Тенисона и нарочито Браунинга који су развили драмски монолог средином 19. века, Овидије је учинио нешто запањујуће слично и за оно време врло иновативно ‒ вешто се служио драмским монологом у свом делу. О томе сведоче и реторичке исповести напуштених жена ‒ Медеје, Пенелопе, Сапфе.

Овидијева дела, посебно Метаморфозе, имала су велики утицај на Шекспира. У својој књизи Џонатан Бејт истиче Овидијев утицај на Шекспира и назива га његовим омиљеним песником. Тај утицај најјасније се види у трагедији Тит Андроник или наративним поемама, попут Силовања Лукреције.

Код Шекспира је видљива стална опсесија трансформацијом, људима који мењају обличја, једном речју ‒ метаморфозом. Претпоставља се да је током свог образовања у Стратфорду на Ејвону Шекспир прочитао Овидијево дело. Било да је реч о преображајима у Сну летње ноћи, било о оживљавању Хермионине „статуе" у Зимској бајци ‒ Овидије је присутан у готово целокупном Шекспировом делу.  

Овидијево дело Аrs Amatoria (Уметност љубави или Љубавна вештина), контроверзно нарочито за његово време, довело је до песниковог изгнанства. Тај пародично-дидактични еп о уметности завођења није наишао на одобравање цара Августа, који је већ био забринут због многобројних ванбрачних веза дворана и слободног морала у Риму.

Претпоставља се и да је цар казнио песника, сумњајући да је видео његову жену нагу или због тога што је песник прећутао цару прељубу Августове унуке Јулије са Децимом Силамом, будући да је и Јулија била изгнана у исто време. У својим песмама Овидије говори о Августовој срџби, помињући „два злочина: песму и грешку".  

У каснијим годинама, Овидије живи у егзилу у Томима, малом утврђењу на Црном мору. Оно се налазило на самом рубу Римског царства, далеко од центра свих збивања. Међутим, у изгнанству међу „варварским" племенима, Овидије учи локални језик, па као талентовани иноватор - чак пише песму у славу Августа на том језику. Мештани су били импресионирани; нажалост, песма није сачувана. 

У својим последњим делима, као што су Tristia и Epistulae ex Ponto, песник приказује беду и жал остарелог Римљанина, који ‒ у монотонији забаченог приморја ‒ чезне за Римом.

Приредила, Татјана Цвејић