Опрезно са минералним ђубривима

Прекомерна употреба минералних ђубрива лоше утиче на принос и квалитет биљака, као и на особине земљишта, јер доводи до његовог закисељивања и засољавања. Када ђубрива продиру у површинске и подземне воде и накупљају се у њима, у тим водама се ремети еколошка равнотежа.

Спирањем земљишта третираног ђубривима у речним токовима и језерима  повећава се количина хранљивих материја. То доводи до бујања водених биљака, пре свега алги, до процеса еутрофикације. Када те биљке угину, стварају се велике количине органске материје коју разлажу микроорганизми. Тада се троши пуно кисеоника из воде, што покреће зачарани круг, све је више угинулих водених организама и то потпуно ремети еколошку равнотежу.

Превише минералног ђубрива доводи до гомилања штетних материја у биљкама и узрокује њихово сушење и пропадање.  Зато је важно правилно одредити количину, врсту ђубрива и време његове примене не само у складу са биљном врстом која се гаји већ и на основу испитивања плодности земљишта.

Раст, продуктивност и квалитет биљних плодова зависе пре свега од хемијских, физичких, водних и микробиолошких особина земљишта, али су се одувек поспешивали применом органских или неорганских ђубрива.

Ђубрива биљкама обезбеђују потребне количине неопходних биогених елемената: азота, фосфора, калијума, калцијума, магнезијума, сумпора, гвожђа, цинка, бора, молибдена, кобалта, бакра и селена.

Какав је, заправо, квалитет ђубрива која се код нас употребљавају? Колики је процентуални садржај појединих хранљивих елемената или какве су формулације ђубрива која се код нас користе?

Професор Пољопривредног факултета у пензији др Драги Стевановић каже да увозимо три пута више ђубрива него што је потребно, али да људи на то увек одговоре ‒ тако је најбоље, јер произвођач може сам да одлучи. Проф. др Стевановић се пита како то може бити најбоље кад људи немају довољно знања о томе и додаје: „Ми смо уништили наше фабрике ђубрива, некада најбоље у Европи; ми смо данас оријентисани више на увоз него на своју производњу ђубрива."

Када је реч о садржају штетних елемената у ђубриву,  имају их и нека органска, а не само минерална ђубрива. Другим речима ‒ ни органски произведена храна не мора да буде здравија, јер и она може да садржи штетне супстанце.

„Све зависи од сировине: да ли потиче из афричких, азијских земаља или из Руске федерације", објашњава проф. др Драги Стевановић. Неке сировине су чистије, неке фабрике пречишћавају више, неке мање,  тако да у ђубривима могу да се нађу тешки метали: кадмијум, никл, олово, хром, арсен, жива. Професор затим истиче: „Ти штетни састојци понекад су већ присутни у земљиштима, тако да имамо подручја у брдско-планинским крајевима за која сви мисле да су чиста, а која су, у ствари, створена на таквим стенама да већ имају повећан садржај тешких метала." Како ћемо приступити примени тих ђубрива зависи од знања ‒ да ли ћемо на таквим земљиштима која већ садрже штетне материје користити ђубрива која ће још више да погоршају њихов квалитет.

Додатни проблем је то што је око 30 одсто обрадивих површина у Србији киселе реакције. У тим земљиштима растворљивост већине тешких метала је већа, тако да је и њихова акумулација у биљци већа, што негативно утиче на квалитет и принос пољопривредних производа. Заправо је најзначајније пронаћи праву меру.

Према мишљењу  проф. Стевановића, у Србији се не користи довољно ђубрива за обрадиве површине, због чега су, бар кад је реч о житарицама ‒ пшеници и кукурузу првенствено ‒ приноси дупло мањи него у Европи. Међутим, у интензивној производњи поврћа, често и појединог воћа код нас, на неким површинама, нпр. при пластеничкој  производњи, дешава се да буде повећано присуство тешких метала управо због претеране употребе ђубрива. Такви производи имају и смањену нутрутивну вредност и представљају ризик за здравље.