Боје које су инспирисале поезију

Почео је да води исцрпне и инспиративне разговоре са својом пријатељицом госпођицом Фон Клетенберг, која га је боље упознала са теоријским разматрањима о бојама. Гете није био задовољан постојећим теоријама, односно једином систематичном теоријом боја коју је стотинак година раније поставио Исак Њутн. Пионирско дело о природи светлости и боја „Оптика" Њутн је објавио 1704. године. Кроз експерименте са призмом, Њутн је закључио да боја није својство предмета, већ саме светлости. Сматрао је да се светлост састоји од честица.
С друге стране, постојало је још једно објашњење, према којем је светлост талас. Гете се није сложио ни са једном ни са другом теоријом.

Управо због чврсте супротстављености Њутновој теорији, тадашња научна јавност није обраћала пажњу на Гетеов научни рад „Учење о бојама". Тек је у 20. веку његова теорија узета у озбиљно разматрање. Став да се светлост не састоји ни од честица ни од таласа у потпуности се поклопила са савременим квантномеханичким објашњењима.

Узето у целини, Њутнови закључци се јесу показали релевантнијим од Гетеових, међутим, можда баш због свог ненаучног приступа, песник је утро пут новом начину посматрања боја. Док је Њутн тежио ка објективном објашњењу боја, Гете је одговор на њихову тајну тражио у оку посматрача.

Најпопуларнији и вероватно најутицајнији део Гетеовог разматрања о бојама односи се на дејство које оне имају на човека. Дејство појединих боја је проучавано још у древним цивилизацијама, када су се боје користиле у медицини. Хромотерапија, терапија бојама, била је присутна у медицини старих Египћана, Кинеза, а и данас представља једну од основа индијске ајурведске медицине. Међутим, Гете је говорио о психолошком и духовном дејству боја.

Гете је био први који је направио поделу на топле и хладне боје. Сматрао је да светле хладне боје попут светлоплаве и лила стварају утисак ширине, а у човеку буде мир и стабилност, док топле боје попут жуте и наранџасте изазивају ведрину и чине да се осећамо топлије. Пурпурну је сматрао градацијом свих боја, а зелену боју у којој долази до равнотеже светлости и таме. Такође, разматрао је комбинације боја. Одбацивао је комбинације сличних боја, сматрајући их досадним за око.

„Учење о бојама" сигурно није Гетеово најзначајније дело, али је доказ да истински свестрани дух не познаје границе између науке и уметности, стваралаштва и живота, радозналости и инспирације.

Приредила: Вишња Печенчић