Вук Караџић: неустрашиви „граматички геније”

Вук Стефановић Караџић (1787‒1864) отворио је својим тежњама нову еру српске културе, али је исто тако значајан и непоновљив утисак оставио и на неке од највећих фигура европске књижевности и културе. Јернеј Копитар је још при првом сусрету са Вуком приметио да је то човек вођен необичном оштрином ума и аутентичном идејом: „Овде је неки Вук. То је најбоља глава међу свим Србима".

Још увек се воде живе дискусије о томе јесу ли Вукове језичке реформе биле праве и оправдане, и шта би било да се српски језик развијао у другачијем правцу, али не можемо оспорити да је Караџић препознао и с правом афирмисао вредности народног израза и стваралаштва.

Према речима Јована Деретића, раздобље од појаве Вука Караџића до победе његових идеја (1814‒1847) донело је напредак у свим областима културе ‒ основане су нове школе, штампарије, прва учена друштва (Матица српска 1826, Друштво српске словесности 1841), позоришта итд.

Самосвесни борац

Сви познајемо дела којима је Вук променио ток историје српског језика ‒ памтимо датум штампања прве српске граматике (Писменица сербскога језика, 1814) и Српског рјечника (1818), познајемо значај његове борбе за српски језик и правопис.

Ипак, осмог новембра (према неким изворима 6. новембра), поводом 229 година од Вуковог рођења, треба се сетити колико је свестран и способан био; важно је такође подвући да би сва његова дела била у сенци (можда их не бисмо ни памтили) ‒ да он сам није био толико истрајан, упоран и сигуран у своју визију.

Имао је Вук претходнике који су данас мање познати (Сава Мркаљ је поставио основне језичке принципе према којима се Вук касније водио), али нико од њих није имао толико снаге и вере у смисао отпора и борбе за народни језик.Четрдесет година је водио сурову борбу са противницима који су са индигнацијом одбацивали његове идеје о језику и писму.

Међутим, од првог сусрета са словеначким славистом Копитаром, Вук је имао јасну визију. Чим је, уз Јернејеву помоћ, стекао основна филолошка знања, разумео је своју улогу у том времену, свој животни задатак. Оштро је бранио „језик орача и пастира" и није се устезао да народни језик истакне изнад језика „господе и књижевника". Та смелост се тадашњој јавности никако није допадала, али Копитар је веровао у Вукове идеје, назвавши га „граматички геније".

Сељачки син и истински културан човек

Животна прича Вука Караџића и данас делује невероватно, јер је из готово примитивне патријахалне средине изнедрила вредности којима су се дивили Гете, браћа Грим и остала просвећена европска елита.

Још је Иво Андрић приметио: „Тај сељачки син, рођен борац, који је постао истински културан човек, био је сав усмерен у једном правцу: да упозна стварност народног живота, у првом реду језика, да јој одреди облике и утврди правила, и да друге упозна са њом."

Рођен у Тршићу, у породици која се доселила из Петнице под Дурмитором, Вук је одрастао у духовно и културно заосталој средини, научен на патријахално-херојску слику света и вечни народни пркос и отпор. Детињство је провео мирно, прва слова је научио на ливадама чувајући стада, али је услед нарушеног здравља рано усмерен на пут образовања и књиге.

И поред болести, Вук је врло брзо усвајао знања, радио као писар, учествовао у Првом српском устанку, путовао у Пешту, Беч, склапао кључна познанства. Надахњивали су га сусрети са талентованим народним певачима, великим хајдуцима (чувена је прича о познанству и сарадњи са Хајдук Вељком), али и са ученим људима и бечким књижевницима.

Колико је био свестран јасно је кад поменемо да је био историчар, етнолог, фолклориста, писац, кодификатор усмене књижевности. Био је врсни познавалац народне културе, веровао је у вредност народног стваралаштва и зато је тако сугестивно успео да своју фасцинираност пренесе и на једног Гетеа. 

Славећи дан Вуковог рођења, школе које носе његово име подсећају на изузетност његовог дела, на истрајну природу која је упркос тешком животу, оскудици и болести ‒ успела да опстане и изнесе до краја просветитељску мисију. 

„Мене је истинска ревност к роду моме ободрила и принудила ме да зажмурим и да једанпут тумарим главом кроз ово трње, макар на ону страну сав подеран и крвав изишао; само нека се зна стаза којом би се други могао лакше усудити да прође", прижељкивао је Вук.