Јован Алексић ‒ срећа прати храбре

У документу који се чува у Архиву Југославије, наводи се да је отварање српских школа у тадашњој Турској почело још пре 1890, а нарочито после те године. Тада долазе учитељи школовани у Србији, постављен је први српски митрополит, потом и други митрополити Срби, а са њима и српски свештеници.

Народ је у црквама после дуге борбе могао да чује свој језик, а не грчки или бугарски, како је било до тада. Име Србин у „Јужној Србији" почело је слободније да се изговара. До тада, оно је значило исто што и бунтовник, било је готово забрањено. Заустављен је процес да се Срби, присилно, изјашњавају као Бугари или Грци.

Први утисци из Цариграда

По завршетку основне школе у Куманову, Алексић одлази у тек отворену српску гимназију у Цариграду, где његов хоризонт постаје шири. У новој средини запажања постају нова и зрелија.

У престоници, још увек, велике Турске царевине, поред раскоши и спољног сјаја, за Алексића је видна трулеж на све стране. Ту се одлучивало кроз векове о судбини нашег народа. Дубоко усађена и из провинције донета ‒ клица родољубља почиње да се развија.

Професори и српске дипломате на Босфору

На формирање личности Јована Алексића пресудно су утицали професори, као др Станоје Станојевић, Јован Радоњић и други. Читао је све што му је од књига до руку дошло и што га је боље и дубље могло упутити у прошлост српског и осталих народа у Турској царевини.

Врло брзо код њега се развила жеља за учењем историје, нарочито српске народне историје.

О томе Алексић каже: „Србија је за мене била још непозната обожавана земља. Кад сам као одличан ђак по два-три пута у години одлазио у српско посланство и тамо прилазио Чеди Мијатовићу, др Владану Ђорђевићу, Стојану Новаковићу, генералу Сави Грујићу, Ђоки Симићу, одговарао на по нека њихова питања или описивао поједине догађаје из свог родног краја ‒ ја сам увек замишљао по пространству малу Србију велику духом и снагом, када је могла овако угледне и велике људе да одгаји и на овако високе одговорне положаје их пошаље. Касније у зрелијим годинама видео сам да су то уистину били људи велике вредности."

Одлазак из Цариграда

Положио је испит зрелости и вратио се у Куманово. Затражио је пасош да пође у Београд ради продужења студија. Није га добио. Пребацио се преко границе без дозволе родитеља.

Спроведен је из Врања у Београд. Сам, без познаника и пријатеља, без средстава за живот, са завежљајем под мишицом, обрео се на београдској калдрми.

Затворени круг

Јован Алексић је био немирног духа, неустрашив, истрајан. Срећа прати храбре, та изрека се обично потврди у невољи.

О почетку новог живота у српској престоници записао је: „Иако неупућен, без средстава за живот, заплашен, на мене провинцијалца и Србина из неослобођеног српског краја, тадашњи Београд оставио је снажан утисак. Брзо сам се снашао, уписао се на Филозофски факултет и узео историјско-географску групу, изабравши као струку националну групу предмета. Затичем поред једног Јована Цвијића, Драже Павловића, Љубе Јовановића и своје старе професоре из гимназије ‒ др Станоја Станојевића и др Јована Радоњића."