Дaнтеова Комедија и корупција

У предговору превода Дантеове Комедије, Коља Мићевић, преводилац и аутор, велики део посветио је теми корупције - теми која је опседала великог Дантеа а која је и данас изузетно актуелна. Свој став о корупцији Данте изражава у стиху:„ Ево те која читав свет усмрди".

Вековима је корупција присутна у друштвима. Ни једно доба није поштеђено те људске слабости. Она наноси штету како друштву тако и појединцу.

Како истиче Мићевић: „Када се код нас почело говорити о корупцији, на нашим просторима, испрва стидљиво и издалека, као с чуђењем да она уопште постоји, али у ствари због разумљивог страха, заобилажена су имена. Зато се Дантеу можемо и морамо дивити, његовој храбрости, да је на почетку XIV века, у време када је Инквизиција „радила" свој посао, именовао кривце за такво стање. Данте корупцију види у редовима католичке цркве, папству, француским краљевима, монашким редовима која су изневерила начела својих оснивача".

Није Данте, како истиче Коља Мићевић само бичевао корупцију „већ је кроз своје дело поставио водич за сва времена, свима који желе да уђу у срж те модерне митологије и схвате корене корупције."

Познавајући и проживљавајући прилике које су за живота Дантеовог владале у Фиренци, није му било тешко да схвати, разуме и напише стих:

„Охолост, завист и похлепа јесу
Три искре које пале срца људи."

С друге стране, према Дантеу, шкртост је искренута слика похлепе тј. потреба за стицањем што већег богатства. Данте се не устручава да наведе и имена двојице великих папа: Николу III i Бонифaција VIII којима те људске слабости, мане и греси нису, нимало стране.

Лажни млетачки дукати 

Данте Алигијери је успео да наброји исто толико корумпираних владара захватајући простор од Португала, Шкотске Норвешке па до Рашке ... Јерусалима.

Ту су Денис из Португала, Хакон IV из Норвешке и на самом крају списка помиње „ Оног из Рашке". Коментатори са лакоћом у том опису препознају Стефана Уроша II, савременика Дантеовог, који је умро исте године када и песник.

Данте Рашког краља оптужује за ковање лажних млетачких дуката. Због тога су Венецијанци водили судски спор против њега и добили га.

Можда је Данте споменуо на крају, како наводи Мићевић, Стефaна Уроша II и због чињенице да је био син Јелене Анжујске, имајући у виду чињеницу да је Данте био „алергичан" на све што га је подсећало на Анжујце.

Та дантеовска тема, која се дотиче средњевековне Србије, заслужује стална историјска тумачења и анализе.

Више о Дантеовој Комедији можете сазнати у интервјуу са Кољом Мићевићем, у емисији "Филозозофија и Дантеова Комедија", коју можете погледати на Јутјуб каналу РТС-а.