Доктор Сноу против колере

Средином деветнаестог века, општеприхваћена теорија о узроцима и путевима ширења заразних болести подразумевала је кључну улогу кужних испарења или мијазми. Међу лекарима који су гајили сумњу у такво објашњење био је и доктор Џон Сноу, један од оснивача Лондонског епидемиолошког друштва, прослављен пионирском применом опште анестезије уз помоћ етра и хлороформа током хируршких захвата, лекар који је такве услуге у два наврата, при порођају, пружио и краљици Викторији.

Џон Сноу је већ 1849. године посумњао да се колера превасходно шири загађеном водом, али је било тешко доћи до чврстих доказа који би преокренули преовлађујуће погледе. Када је 1854. у Сохоу избила жестока епидемија колере, Сноу је одлучио да се са заразом ухвати у коштац на нов начин. Уз свесрдну помоћ свештеника чија је парохија била погођена, велечасног Хенрија Вајтхеда, Сноу је на плану града пажљиво уцртао сваку адресу на којој је неко оболео, употребивши први пут основна начела статистике у трагању за извором заразе.

Мада су се лекар и свештеник у свом подухвату неминовно суочили са општим подсмехом и презиром, у чему су учени људи, на жалост, далеко предњачили над неукима, плод њиховог беспоштедног труда ипак није изостао: мапа епидемије, можда прва те врсте у историји, недвосмислено је показала да су готово све оболеле особе живеле у улици Брод и њеној околини, на подручју које се снабдевало водом из одређеног бунара. Не задовољивши се пуким просторним подударањем, Сноу је лично посетио породице свих жртава колере како би са њима поразговарао, што није било лишено одважног прихватања личног ризика - ризика који нипошто није био занемарљив, али би свакако био и далеко већи да је, којим случајем, теорија мијазми била тачна.

Тако су Сноу и Вајтхед дознали да су скоро сви који су се заразили, чак и малобројни који су живели нешто даље од бунара на који је пала сумња, управо из тог бунара захватали воду за пиће. Неколицина деце у чијим се породицама нико осим њих није разболео похађала је, како се показало, једну школу у коју се вода такође доносила из већ поменутог бунара. Иако Сноу није имао начина да из воде изолује узрочника болести, који науци још увек није био ни познат, пажљиво прикупљени епидемиолошки подаци довољно су јасно говорили и сами. Суочене са немилосрдном графичком јасноћом мапе коју је сачинио Сноу, власти су донеле једину могућу одлуку: да се бунар привремено онеспособи. Број нових случајева колере вртоглаво је опао и епидемија се окончала. Био је то први корак на дугом путу о чијој важности сведочи и данашњи званичан став Светске здравствене организације да је хигијенски исправна вода за пиће највећи од свих доприноса цивилизације људском здрављу.

Премда је истрага убрзо показала да је бунар из ког је зараза извирала уистину био тешко загађен отпадним водама, Сноу и његови истомишљеници чак ни након тога нису ни брзо нити лако успели да увере стручну јавност да теорију мијазми ваља одбацити као неосновану. То се догодило тек са нарастајућим бројем открића бактерија које изазивају болести, међу којима се напослетку нашао и сâм узрочник колере - Vibrio cholerae. Његов опис уврстио је у суму усвојених научних сазнања Роберт Кох 1883. године, премда данас знамо и да је 1854, исте године у којој се Џон Сноу носио са колером у Сохоу, током епидемије исте заразе у Фиренци други несхваћени пионир медицине, доктор Филипо Паћини, већ био угледао вибриона виновника под микроскопом, суочивши се потом са истим, готово неизбежним зидом оглушивања о чињенице.

Џон Сноу се до краја живота залагао за научни приступ унапређењу народног здравља као важан део свеукупног хуманистичког идеала. Његови радови допринели су утемељењу епидемиологије као једне од кључних дисциплина научне медицине. Поред осталог, Џон Сноу се и на личном плану активно залагао за очување здравља напуштањем нездравих навика, те је прихватио вегетаријанску исхрану и прикључио се покрету трезвењаштва. У данашњој ери новоискрслих и еволуирајућих заразних болести, ери у којој се такође, наизглед парадоксално, схватања о узроцима поремећаја здравља која су с правом одбачена, попут теорије мијазми, враћају на велика врата под плаштом разних видова „алтернативне медицине", завештање овог великог човека, изузетног лекара и истанчаног мислиоца потребније нам је но икад. Срж овог завештања лежи у томе што нам је доктор Џон Сноу крајње уверљиво показао - и то на делу, сачувавши небројене људске животе ‒ у којој мери разуман однос према проблемима и беспоштедна критичка анализа стварности могу да буду пресудни за добробит појединца, заједнице и читавог људског друштва.