Византија у Београду

Рехабилитација византијског наслеђа чини занимљиво поглавље у развоју еврпске мисли и естетских стремљења што показује и успешно завшен 23. Међународни конгрес Византолога који се у Београду одржао крајем августа 2016.године.

Овај највећи до сада конгрес византолошких студија под називом Византија свет - у променама окупио је више од 1300 научника из 40 земаља.

"Суштина Византије је у томе да је то мултикултурални друштвени систем који је утицао на цео свет, не само у периоду свог постојања већ и касније. Византинци себе нису називали тим именом, већ су били Ромеји, Римљани. Ми смо их назвали тако, следећи једног француског научника из 16.века који је овај термин осмислио како би источноримски свет могао да разликује од оног из ранијег римског периода. Прича о Византији је вишеслојна, има много нивоа о којима можемо разговарати" - објаснио је професор Џон Ф.Халдон са Принстон универзитета у САД.

"Византијски свет је изнедрио многе духовне вредности, интелектуалне и културне у најширем смислу речи које су извориште великог дела европске цивилизације" нагласио је академик Љубомир Максимовић.

"Данас Византија за нас представља тему која повлачи питање идентитета Византинаца иако је већина говорила грчким језиком, себе су називали Ромејима. С друге стране морамо поставити питање сопственог идентитета у односу на дати римски. Под тим првенствено мислим на државе јужне и југоситочне Европе, основане или обновљене током 19.века и које имају снажно национално осећање. Посебно поглавље представља очување културне баштине поготово у времену када је она препуштена разарањима услед различитих околности. Исто тако, важно је и питање конзервације и рестаурације постојећих споменика", истакао је Јоханес Кодер председник Међународне Асоцијације Византолога.

За историју цивилизације наслеђе Византије је дало пре свега две велике заостваштине. Западу је пренела антички хеленизам и тако допринела рађању ренесансе у Европи, а Истоку православље и непроцењиво уметничко наслеђе.Теме о којима се говорило на конгресу представљају синтезу свих истраживања из ове области. Осим тога, као део пратећег програма организоване су изложбе у Галерији САНУ, Галерији Науке и Технике и Музеју Српске Патријаршије.

Објављена тротомна монографија Византијско наслеђе и српска ументност које окупила је око 60 аутора из области византологије и историје уметности. Посебно одабрани текстови обједињени су у следећим целинама: археолошки контекст, византинизација српске културе ,сакрална уметност и рецепција византијског модела у српској уметности од 18-21.века.

”Циљ је био да се међународној јавности представи наше културно благо и достигнућа, а са друге стране да се проучи константо присуство византијског модела у српској уметности током векова и да се покаже њен живот све до данас”, објаснио је проф. др Драган Војводић историчар уметности, који је са проф. др Даницом Поповић уредио монографију.

"Једна од области која је историчарима веома важна у истраживању јесу документи и на том пољу можемо да сазнамо скривене везе између Византије и Србије," објашњава проф. др Небојша Порчић, историчар.

О односу Византије и српских земаља, о утицају византијске реторике на нашу средњовковну књижевност, уметничким рефлексијама, о Београдској византијској школи и раду Семинара за византијске студије и активностима Византолошког института САНУ требало би одвојити посебна поглавља. Али, подсетимо да се Међународни конгрес визатијских студија одржава сваке пете године широм света. Први пут у Београду је организован пре 90 година, тачније 1927. године.

Као и друге хуманистичке дисциплине и друштвене науке, византијске студије су погођене новим достигнућима и трендовима у савременој културној политици. Пре свега, политичкој глобализацији и експлозији знања који су повезани са коришћењем друштвених мрежа.

Сада, више него раније византијске студије немају елемент екслузивитета који укључује само земље код којих је византсјки код дубоко укорењен у национално наслеђе већ је Византија постала део глобалног наслеђа у светској култури. Самим тим је сада јача интердисциплинарност у истраживању које подстиче развој и ширење византијских студија.

"Византија као феномен који у суштини не подлеже никаквим националним предзнацима, тако да можемо да нађемо сјајне византологе на разним континетима и то може бити велика трансфузија за науку. С друге стране живимо у доба дезинформација које се отело контроли, као и у доба историјских фалсификата који иду некада и до пародије.Тако да је потребно да постоји једно тело које ће моћи да контролише ситуацију. Због тога су важни сусрети научника као што је то било на овогодишњем Међународном конгресу византолога у Београду. Ту се стално живи контакти одржавају, а нова технологија доноси и представља позитивну страну духа времена у којем живимо. Тек након оваквих сусрета настају прави плодови науке",објашњава проф. др Оливер Томић историчар уметности.