Лечење из ризница природе

"Још је на глиненим таблицама писма записано је да су врба, винова лоза, рицинус, коришћени у терапеутске сврхе. Ако одемо у у цивилизацију старог Египта и погледамо папирус еберс видећемо 80 биљних врста које су коришћене у њиховој терапији" - каже Славољуб Тасић из Института за проучавање лековитог биља „Др Јосиф Панчић."

Стари Грци, али и други древни народи, сматрали су лековита својства биљака магијским. Грчка реч фармакон ,од које су изведене речи фармација, фармакологија, фармакогнозија и фармакопеја, не значи само лек и отров већ означава и враџбину.

Први који је указао да лековитост биља потиче од њиховог хемијског састава био је Парацелзус који је живео у 16.веку. Лековитост биља објашњавао је постојањем одређене супстанце или састојка у биљу који треба издвојити, екстраховати. Тај састојак, ту терапеутску супстанцу, називао је квинтесенцијом.

Настао преокрет у схватању лечења медикаментима, јер се надаље тежило добијању активне супстанце из биљке, а што је било могуће једино уз даљи напредак хемије. Тај напредак се и догодио у 19. веку када је отпочела ера синтетичких лекова. Сви су почели да верују да се лекови налазе искључиво у епруветама. То веровање је трајало до 60-тих, 70-тих година прошлог века, када изнова почиње веће интересовање за лечење биљем.

Данас се лековитом биљу, које је у савременој медицини најчешће само помоћно или превентивно средство у лечењу болести, поново враћа. Тренд је да се смањи употреба скупих лекова с једне стране и да се користе лекови са што мање штетног учинка на остале делове организма.

Лековите супстанце

Велики број лекова уствари потиче из природе,почев од једног од најважнијих аналгетика, то је морфин, алкалоид који се синтетише у маку, који је и данас изврсно средство против болова,а слично је и са антибиотицима: пеницилини, цефалоспорини потичу из гљива", каже проф. др Нада Ковачевић,са Фармацеутског факултета Универзитета у Београду.

"Постоје четири велике групе лекова за којима стално трагамо у природи.То су антиинфламаторни лекови - средства која лече упалу, антибиотици, затим лекови који лече канцер, средства која делују против неуродегенеративних болести. Тражимо их и у биљним и животињским организмима, било да расту на високим планинама, или у дубинама океана, било да су то хладна или топла мора, у амазонским шумама или поларним крајевима.

Хиљаде научника проучавају ретке биљке, животиње, планктоне. Биодиверзитет је заправо фабрика која производи огроман број супстанци од којих многе показују ефекат на људски организам.

Термин биљна дрога обично се користи за осушене и уситњене делове биљке који се користе за лечење. Знатно ређе биљна дрога је свеж део биљке.Најчешће се биљна дрога потапа у воду која као растварач омогућује добијање хемијски активних супстанци које се користи у фитотерапији.

Лековита својства биљака управо и произлазе из хемијски активних материја које оне садрже.То могу да буду алкалоиди, гликозиди, ферменти, танини, горке и слатке материје, разне смоле,балзами, етарска и масна уља, биљне киселине, витамини.

У научној медицини највећу примену имају лековите биљке које садрже алкалоиде и гликозиде. Ове састојке често садрже и отровне биљке, због чега би сакупљачи и берачи лековитог биља ваљало да буду опрезни. Лек узет у већој дози је отров, а отров у малој количини може да буде и лек и зато би отровним биљкама требало да се баве само прави познаваоци фитотерапије, фармацеути и лекари.

"Људи често наивно верују да може да им помогне ова или она врста лековитог биља, али не би требало да је користе сами, већ уз консултацију са добрим познаваоцем лековитог биља који зна њихов хемијски састав" објашњава инж. пољопривреде Славица Радуловић из Сурдулице. Многи и злоупотребљавају продају чајева, стало им је само до зараде, а биљке могу да угрожавају здравље људи. 

Супстанце важне за деловање лековитог биља обично се налазе само у једном делу биљке,тако да је потребно знати који део се користи.

То могу да буду корен (радикс), задебљање на стаблу или корену (тубер), подземно стабло (ризома), луковица (булбус), део стабла (лигнум), струк биљке (стипес), лист (фолијум), кора (кортекс), цвет (флос) плод (фруктус), смола (резина) или надземни део биљке у цвату (херба).

Настасвиће се.