Узвишено и лепо

У спису „О узвишеном и лепом" Едмунд Берк Лепо супротставља Узвишеном.

Лепота је пре свега објективно својство тела „којим она побуђује љубав" а на људски ум делује преко чула. Супротставља се идеји по којој се Лепота састоји од пропорције и прикладности (тако се упустивши у полемику са заступницима постулата естетичке културе, кроз векове), већ типичним за Лепо проглашава категорије какве су разноврсност, сићушност, углачаност, ступњевита варијација, финоћа, чистоћа, бистрина боје, па (донекле) и љупкост и одмереност.

С друге стране, Узвишено подразумева ширину опсега, непроходност и запуштеност, чврстину која је и масивна, скровитост.

Узвишено ниче кад се усковитлају страсти попут ужаса, успева у тами, призива идеје моћи и оног лишавања чији су примери празнина, осама и тишина. У њему преовладава потешкоћа и стално стремљење ка нечем већем.

Када Берк говори о звуку Узвишеног и призива у сећање „тутњаву огромних слапова, махнитање олује, грома или артиљерије" или урлик животиња, његови примери могу се учинити и прилично незграпним.

Дубока веза Лепог са Узвишеним 

Али, кад проговори о изненадном доживљају звука знатне јачине, спрам кога је „пажња... напрегнута а све моћи будне и спремне на одбрану", па каже да „један једини звук поприличне снаге, макар и кратког трајања, уколико се понавља у интервалима, оставља снажан утисак", тешко је не помислити на почетак Бетовенове Пете симфоније.

Овај ирски филозоф тврди да није у стању да објасни право исходиште дејства Узвишеног и Лепог, али зато даје одговор на питање: "Како ужас може бити пријатан"? Оно гласи: "Кад не навире из велике близине".

Одстојање од онога што улива страх подразумева неку врсту безинтересног односа - дакле, бол и ужас су извориште Узвишеног уколико не представљају стварну претњу.

Оно што је занимљиво је чињеница да је та иста врста безинтересног односа вековима пратила идеју Лепог. Лепо је оно што причињава задовољство које не нагони нужно на поседовање или трошење ствари која прија; исто тако, ужас који се везује за Узвишено јесте ужаснутост нечим што нас не може запосести нити повредити.

У томе је дубока веза између Лепог и Узвишеног.