Нови допинг тест у елитном спорту

Хормон еритропоетин ʼизашао је из лабораторијеʼ крајем осамдесетих година и донедавно се сматрало да се не може ʼухватитиʼ (регистровати) у крви.

Познато је да стимуланси подразумевају разне супстанце које повећавају брзину и умањују умор, па је ЕПО постао омиљен међу такмичарима у бициклизму, нордијском скијању и другим спортовима. Због употребе наведеног хормона у спорту дизала се прашина још деведесетих година, али је доспео у жижу јавности тек 2013. године, када је амерички бициклиста Ланс Армстронг признао да је био део тог, у то време најсофистициранијег допинг програма.
Оптужен је да је користио ЕПО, трансфузију крви, тестостерон, кортикостероиде, хормон раста, као и да је продавао допинг средства другим бициклистима, због чега му је, поред осталог, одузето свих седам титула са бициклистичког такмичења Тур де Франс.

Ове године, на Олимпијади у Рију, званичници су увели нови допинг тест за методу коју спортисти можда још не користе ‒ реч је о генетичкој манипулацији ћелијском машином тела, или једноставније ‒ генском допингу. „Чини нам се да постоји велики ризик од употребе нове технологије, едитовања гена; зато смо одлучили да делујемо превентивно и да кренемо на време са анализама", рекао је Карл Јохан Сaндберг, физиолог Инстутута Каролинска у Шведској, рецензент новог теста Светске антидопинг агенције.

Стероиди који се у спорту користе за развој солидне мишићне масе и бржи опоравак од повреда могу се лако набавити и једноставни су за употребу. Разне таблете или креме могу се наручити онлајн, па ако добро разрадите дозирање и време употребе ‒ можете да избегнете позитивни резултат на допинг тесту. Међутим, да бисте у своје тело убризгали ДНК који производи хормон ‒ потребна вам је стручна помоћ. „Педијатри и имунолози тачно знају шта треба да раде", рекао је Сaндберг представљајући нови допинг тест на конференцији ЕСОФ (EuroScience Open Forum) у Манчестеру, у Великој Британији.

Премда и он сам признаје да не постоје докази о употреби генског допинга, Светска антидопинг агенција ипак покушава да предухитри наведену појаву. Бескрупулозни спортисти већ увелико посећују како академске тако и комерцијалне лабораторије у свету не би ли набавили најновије супстанце и тако унапредили своја достигнућа у спорту, тако да и генска терапија долази у обзир.
Тренутно се испитује више од хиљаду генских терапија за различите болести. „Испитивање на животињама је у току, следећи корак су људи. Постоји неколико научних група које знају шта треба радити у генској терапији која би, касније, након животиња, могла да се примени и на људима", додаје Сандберг.

У нормалним околностима, људски бубрези излучују ЕПО када ниво кисеоника у крви почиње да се смањује, на пример, када се пењемо уз планину. Зато је синтетички ЕПО веома популаран јер побољшава крвну слику, аеробну способност (пренос кисеоника), а користи се углавном у спортовима издржљивости. Његов претходник ‒ крвни допинг ‒ био је омиљен у прошлости, али је такође био забрањена метода. Данас, хипотетички речено, неко би могао да убаци у људски организам гене који производе више еритропоетина него што је уобичајно.

До сада се званичници Светске антидопинг агенције нису изјашњавали поводом новог ЕПО генског допинг теста, који је развила Ана Баутина, молекуларни биолог са аустралијског Националног института за мерење (NMI). Њен тест се састоји из два дела. Прво се проверава присуство вируса који научници користе како би убацили ДНК у тело. Вируси су добри вектори за убацивање гена, то функционише веома добро ‒ довољно је да се стандардни генетички материјал замени неким другим и евидентни су резултати.

Други део је тестирање секвенце ЕПО гена код особе. Сегменти гена који садрже информацију за синтезу протеина називају се егзони, а некодирајући делови који се налазе између њих познати су као интрони. Нормалан ланац ДНК има интроне између гена који производе ЕПО протеин, док синтетички произведен ген не садржи уметнуте некодирајуће низове. „Секвенца коју унесете у тело генском терапијом изгледа другачије од оне коју сами поседујете", каже Сандберг.

Наравно, само секвенцирање условљава посебан ниво сложености допинг тестирања. Потребно је много више технологије и експертизе да би се анализирали гени ‒ поред машина за секвенцирање, рачунара, потребно је и умеће стручњака који знају како да пронађу нежељене хемијске производе у крви и урину. Конкретно, сви узорци из Рија послати су у Сиднеј, у лабораторију која једина на свету има могућност оваквог тестирања. Резултати ће бити готови тек за месец-два, или касније, што може да буде незгодно ако се испостави да је неки освајач олимпијске медаље на списку „генетички модификованих" спортиста.

Међутим, Светска антидопинг агенција одлучила је да се ухвати у коштац са идејом о генском допингу ‒ тако су техничари Агенције дошли су до узорака спортиста са претходних такмичења (Олимпијаде која је одржана 2008. године у Пекингу и оне која је организована 2012. године у Лондону), и сада за анализу могу да употребе методе које нису постојале пре четири године или осам година. И док спортисти траже сваки начин да унапреде своје тело, Светска антидопинг агенција убрзано развија методе како да их предухитри. Увођењем генске терапије, трка у „наоружању" се наставља и постаје све тежа.