Погибија професора Рихмана

Георг Вилхелм Рихман је рођен 1711. године у граду Пернау, данашњем Пјарну у Естонији, тада у саставу шведске Ливоније, области која је припала Руском царству након Великог северног рата. Научно образовање Рихман је стекао у Талину, а затим у Халеу и Јени. У Санкт Петерсбург је доспео као породични учитељ у служби грофа Остермана, где је примљен на студије физике у царској Академији наука и уметности, захваљујући пре свега заузимању председника Академије, барона Корфа, чији ће наследник Рихман постати 1744. године.

Научни експерименти и узбудљиве демонстрације физичких принципа и законитости које је Рихман изводио будили су интересовање не само међу научницима и у академској јавности, већ и у високим дворским круговима. Царица Јелисавета Петровна наредила је да се припреми посебна одаја у царском дворцу, како би Рихман био у могућности да приказује практичне примере својих истраживања.

Као свестрани научник и мислилац, Рихман се дотакао многих различитих области. Неке од најзапаженијих радова објавио је о преношењу топлоте, усавршивши Крафтову формулу за температуру смеше произвољног броја различитих течности. Поред тога, Рихман је успешно изучавао утицај различитих чинилаца на процесе топлотне размене, као и на испаравање течности, осмисливши читав низ нових, побољшаних мерних уређаја од великог значаја за развој лабораторијске експрерименталне методологије.

Највећи домети које је Рихман досегао тицали су се проучавања електрицитета. Ова појава била је још увек веома слабо схваћена, чак и међу водећим научницима епохе. Рихманови експерименти у вези са електрицитетом били су први такви опити у Русији. Између осталог, он је конструисао и прве уређаје кадре да забележе и измере статички електрицитет, потврдивши и допунивши основне претпоставке Вилијема Гилберта.

Рихман је такође био један од првих научника који је разумео да су електричне и магнетне појаве нераскидиво повезане, односно да представљају различите манифестације исте силе која влада у природи. Замисао водиља коју је Рихман жарко желео да докаже - толико жарко, како ће се испоставити, да ће га то коштати живота - била је суштинска истоветност природних електричних пражњења са онима које је проучавао у својој лабораторији, користећи се апаратуром за стварање електричних варница коју је сам осмислио и коју су житељи Санкт Петерсбурга - не без дозе сујеверног страха - називали «громовитом машином».

Надахнут опитима које је у Америци изводио Бенџамин Френклин, Рихман је своје електричне мерне уређаје жицом провученом кроз врата лабораторије повезао са металном шипком која се налазила на крову суседне зграде. Тако је Рихман настојао да директним мерењем електричног пражњења током олује необориво докаже своју слутњу да муња није ништа друго до џиновско електрично пражњење у атмосфери. На жалост, чињеница да је био у праву уједно је довела до његове трагичне смрти.

Те кобне јулске, за нас августовске вечери 1753, Геогрг Вилхелм Рихман се око десет сати увече растао са својим славним колегом и добрим пријатељем Михаилом Васиљевичем Ломоносовим, са којим је делио знатижељну потрагу за разоткривањем природе муња. Опазивши да са севера пристижу олујни облаци, Рихман се припремио за још једну ноћ истраживања, у друштву цртача и гравера Академије наука Соколова, чији је задатак био да графички забележи и овековечи резултате. Свестан ризика, Рихман је опоменуо Соколова да се држи подаље, а сам се приближио на тридесетак центиметара од апаратуре, уздајући се у то да је безбедан уколико са овом није у директном контакту.На жалост, када је гром ударио у шипку на крову, огромна се енергија пренела на Рихманове мерне уређаје - толико велика енергија да је из апарата севнула варница - уистину минијатурна муња - која је научника погодила право у чело. Када је Соколов, који се такође нашао на поду, ошамућен, дозвао у помоћ Рихманову супругу, она је на сваки начин покушавала да мужа поврати у живот - али без успеха. Ломоносов, коме је сместа јављено за несрећу, дојурио је у Рихманову лабораторију са угледним доктором Краценштајном, такође Рихмановим пријатељем, но овоме није преостало ништа друго до да констатује да је удар грома био фаталан.

Научна истраживања електрицитета однела су своју прву жртву. Многи угледни дворани и црквени великодостојници царске Русије видели су у Рихмановој погибији опомињући Божији прст и чак шапутали како је научника сустигла казна управо стога што је покушавао да покаже да у грмљавини нема ничег натприродног.

Било каква истраживања повезана са електрицитетом у Русији су неко време по овом трагичном догађају била забрањена. Ломоносов се, међутим, свесрдно залагао да се она наставе, величајући Рихманову жртву и истичући да она нипошто није била узалудна. Ово ће се временом показати као истина - из заједничких радова Рихмана и Ломоносова уистину ће проистећи први озбиљан покушај стварања свеобухватне физичке теорије електромагетизма - велики корак ка бољем разумевању Природе у који је Георг Вилхелм Рихман уградио не само свој живот, већ и своју смрт.