Гранични поремећај личности и терапија без граница

Психотерапијски приступ граничним поремећајима мора да буде интегративaн по методу и еклектичан по техникама. Има за циљ интеграцију фрагментисаних аспеката ʼселфаʼ у кохензивну целину код особа са том дијагнозом ‒ сматрају стручњаци.

Научна студија Драгана Швракића, професора психијатрије на Универзитету Вашингтон у Сент Луису и Мирјане Дивац Јовановић, професорке на Факултету за медије и комуникацију у Београду, објављена у књизи „Гранична личност и њена лица" (издавачке куће „Клио"), на аутентичан, суверен и научно утемељен начин даје одговоре на питања шта су поремећаји личности ‒ како на основу увида у опсежну литературу која постоји у тој области тако и на основу дугогодишње праксе аутора.

Концепт поремећаја личности и дијагностика у тој области још увек се развијају, а њихов допринос састоји се у уверењу да граничност није тип личности, већ ниво функционисања разних типова адаптација личности. Поремећена личност се најчешће препознаје по поремећеним интерперсоналним односима који су бурни и нестабилини; то је поремећај у комуникацији. Ти пацијенти најчешће не могу да дефинишу друге људе, да их опишу или препознају њихова осећања, јер не умеју да препознају ни сопствена осећања. Постоје ставови да ʼфрагментисаном селфуʼ недостаје суштина, да је емоционално заравњен тј. да нема дубину.

У неколико протеклих деценија, у трагању за узроцима и механизмима настанка поремећаја личности, емпиријски су истраживани најразличитији фактори.

У поређењу са непсихотичном психопатологијом неуроза Фројдовог времена, људи данашњице се чешће осећају празно него тужно, више су напети и нервозни него анксиозни, пре разочарани него депресивни, амбивалентни него инхибирани.

Савремени аутори еклектички комбинују различите моделе и перспективе ‒ емотивну регулацију, биолошку, когнитивну и генетску вулнерабилност, факторе образаца везаности ‒ у јединствен интерактивно-интегративни модел. Велики корак напред у разумевању развоја и структуре личности направила је група истраживача са Универзитета Вашингтон (Сент Луис, САД), међу којима је и професор Драган Швракић.

Драган Швракић истакао је да дијагноза поремећаја личности указује на озбиљне проблеме, те да је први задатак књиге био да установи шта је статистички нормална личност и по чему се она разликује од зреле личности, пошто то нису нужно исти концепти - нормална личност не мора имплицирати зрелост. Када је реч о поремећајима личности, у корену свих њих је незрелост. Књига „Гранична личност и њена различита лица", дакле, успоставља континуум од поремећене, преко статистички нормалне, до зреле личности.

Мирјана Дивац Јовановић истакла је да је задатак њихове научне студије био и да дефинише понашања која постоје испод видљиве структуре.

Задатак психотерапеута је да интегрише један распарчан унутрашњи свет. Људи са поремећајем личности најчешће нису спремни за терапију, а на терапеуту је да то промени. Чак и сама особа себи може да помогне ако је довољно интелигентна. Корективно искуство које се стиче кроз терапију може се доживети на много начина - кроз међуљудске односе који дуже трају и немају терапијску димензију, већ природно делују тако. Особа сама себи најбоље може да помогне кроз рад и љубав, закључују аутори.