Свраб за шкраб

Према већини дефиниција, шкрабање или црткање (на енглеском „doodle") објашњава се као цртање у несвесном или нефокусираном стању. Судећи по томе, најчешћа асоцијација на ту врсту разбибриге јесте ‒ бесмислена и нефункционална активност која настаје у досади.

 Револуција шкрабања

Пре неколико година на сајту са бесплатним предавањима из разних области ‒ Ted.com ‒ појавило се предавање дотичне Сани Браун која је настојала да црткање представи као смислену и озбиљну активност од које људи могу да имају много више користи но што се обично мисли.

Кратак видео на том сајту говори о њеној књизи „Револуција шкрабања" и започиње сажетим прегледом дефиниција те речи на енглеском језику („doodle"). Показује се да тај израз никада није имао афирмативно значење, већ да је одувек био синоним за убијање времена, ленчарење и глупирање.

На српском језику реч не пролази ништа боље - у Речнику српског језика Матице српске наведено је да ʼшкрабатиʼ значи „нечитким рукописом писати, невешто цртати, шврљати", а напоменуто је да реч може имати и пејоративно значење.

Ауторка даље примећује да се таква активност обично завршава неким видом казне, макар вербалне - наставници увек имају много више похвала за ученике чије су свеске уредне и празних маргина, него за оне који „илуструју" своје белешке.

Тиме се потврђује уверење да чин црткања није активност која је примерена ситуацијама у којима треба бити интелектуално активан. Револуција коју је покренула Сани Браун настоји да разбије мит о томе да црткање значи губитак пажње и интелектуалну пасивност.

Илустроване белешке

Бројне студије из области когнитивне психологије дају тој „револуцији" научну основу. Наиме, истраживања у којима се мерила ефикасност памћења оних који су црткали током слушања вербалних информација и других, који нису имали ту могућност ‒ показала су да се уз црткање запамти скоро 30% више информација.

Џеки Андрејд, професорка психологије са Универзитета Плимут, објашњава да мозак није пасиван чак ни у стању досаде - уколико је ситуација нестимулативна за наш мозак, он ће настојати да нађе начин да се „забави".

У таквим ситуацијама, мозак најчешће прибегава сањарењу и маштању, а таква стања заправо црпу огромне количине енергије.

Према Андрејдовој, како не бисмо отишли у свет маште (када ништа у реалности не успева да нас заинтересује) најбоље је ‒ да црткамо.

Црткање треба да пружи мозгу довољно когнитивне стимулације током досађивања, како не би потпуно одлутао у исцрпљујуће сањарије. Наиме, у питању је златна средина - мозак је отворен за примање нових информација, али је уједно забављен и опуштен, и ствара опипљиве асоцијације за сувопарне информације.

Класици шкрабања

Многи велики писци били су позната „шкрабала", наравно, не у оном смислу у којем је реч објашњена у Речнику. Пушкинови списи препуни су цртежа и скица - углавном профила познаника, шака и стопала.

Његове свеске се данас сматрају правим уметничким делом, које визионарски спаја слике и речи, наговештавајући форму стрипа. Енглески песник Џон Китс на маргинама својих свезака црткао је цветиће, а Самјуел Бекет некаква чудна створења, слична апсурдним елементима његових дела.

Инстинкт за црткање

Сани Браун наводи још једну занимљиву чињеницу - сви црткамо као деца, али мало ко настави то да ради када одрасте. Код старијих естетски моменат постаје све важнији, те само они чије црткање може да постане цртање настављају да се баве тиме, али професионално.

Црткање не треба да има естетску, већ едукативну функцију, сматра Браунова. Она у прилог томе наводи и занимљиве налазе једне антрополошке студије, који упућују на то да деца пролазе кроз веома сличне фазе визуелне логике.

Проучавањем шкработина деце различитих узраста и култура, изведена је заједничка схема развоја њихових цртежа - од нејасних жврљотина до јасних људских фигура.

За Сани Браун, такви налази показују да је црткање инстинктивна радња, што упућује на то да има веома важну функцију у нашем развоју.