(Не)доказива уметност

Један од примера удвориштва је Посвета „Персеја" коју је Жан-Батист Лили упутио Лују Четрнаестом:

„Ја сам ово дело створио за Ваше Величанство, дужан сам да га посветим једино Вама, господару, и само Ви можете да му одредите судбину. Осећање публике, ма колико било повољно по мене, не може ме задовољити, и ја верујем да сам успео само онда кад је моје дело имало срећу да Вам се допадне. Тема ми се учинила тако лепа, да сам је, без по муке, дубоко прихватио. Нисам могао пропустити прилику да у њој откријем снажну привлачност. Ви сте, господару, били тако добри да је изаберете, и ја сам, чим сам је угледао, у њој открио лик Вашег Величанства (...) Знам добро, господару, да у овој прилици нисам заслужио да објавим Ваше похвале. Нисам једини који сматра Вашу похвалну беседу узвишеном - она надмашује и најузвишенију речитост. При свему томе, примећујем да, описујући истинске дарове које је Персеј добио од богова, и задивљујуће подвиге које је тако славно извршио, скицирам портрет херојских особина и чудесних подухвата Вашег Величанства. Осећам да би ме моја ревност одвела сувише далеко ако бих пренебрегао потребу да је обуздам.

 (Тим поводом - Лили ʼсе захвалиоʼ овоземаљском животу на можда најбизарнији начин који постоји у музичарским биографијама: приликом дириговања, палицом је ʼпикираоʼ на сопствени ножни палац, услед чега је иницирана гангрена!)

Бујица посвета лилијевског модела понукала је Мармонтела да се (у једном од својих оштријих чланака) у Енциклопедији изруга и подвргне критици такво „гмизалаштво":

„Знаци доброте, којима се доброчинитељ и сам хвали, благонаклоност којом он и сам то прихвата, захвалност којом је толико прожет, а која би требало да буде изненађење; тобожњи удео у делу чије га је читање успавало; његове исповести од којих се испреда (често измишљена) биографија; његови племенити подухвати и узвишене врлине који су, из јаких разлога, остали прећутани; његова дарежљивост која се унапред хвали, итд... Све те формуле су излизане..."

(... Рече Мармонтел но оповрже га историјски ток догађаја. Да можда нећете рећи, молићу лепо, да вас наведено не асоцира на нашу неку садашњицу?)

Истовремено, Молијер поручује посредно, кроз говор свог јунака ‒ учитеља музике у „Грађанину племићу": „Без музике Држава не може опстати".