Теодор Метохит – жива библиотека Византије

По династији на престолу, та епоха неретко се назива и „ренесансом Палеолога". Међу истакнутим личностима које су допринеле достигнућима и посебном духу тог времена, почасно место припада државнику, дипломати, књижевнику, филозофу, математичару и астроному по имену Теодор Метохит.

Теодор Метохит је рођен у Цариграду 1270. године, недуго по обнови Византијског царства, када је његова престоница, након више од пола века, ослобођена латинске окупације. Теодоров отац, угледни теолог Георгије Метохит, допао је царске немилости и провео остатак живота у тамници стога што је припадао пораженој струји која се залагала за окончање велике шизме унијом римокатоличке и православне цркве, која је формално склопљена на сабору у Лиону, чије одлуке никада нису спроведене у дело. Услед очеве судбине, Теодор Метохит је провео крај детињства у Никеји, у Малој Азији, где је, упркос свему, стекао изврсно образовање, које је могао рано да покаже. Током посете цара Андроника II Палеолога 1290/1291. године, истакао се знањем и речитошћу, сместа стекавши царску наклоност и титулу логотета стадâ. Тако је започео брзи успон ка високим државним положајима и почастима.

У исти мах, Теодор Метохит се постојано успињао лествицом знања и науке. Свестрани дух који га је красио подарио му је епитет полихистора. Његов опус који, нажалост, још увек није приређен и објављен у целини, обухвата осамнаест реторичких списа и сто двадесет есеја који се односе на различите књижевне, историјске и филозофске теме. Нарочито се истичу коментари Аристотелових расправа о природи и тумачења Платонових дијалога која ће имати значајан утицај на потоњу мисао. Од значаја су били и филолошки текстови у којима се залагао за очување изворног, атичког грчког језика, насупрот латинским и другим утицајима, а знаменит је и историјски спис који упозорава на опасност од турских освајања. Попут Омара Хајама, Гетеа, Руђера Бошковића и многих других свестраних мислилаца, Теодор Метохит налазио је задовољство и у писању поезије, оставивши за собом двадесет песама у дактилном хексаметру.

Као ученик угледног математичара Манојла Вријенија, Теодор Метохит је у Византији оживео интересовање за математику, коју је, по узору на Платона, сматрао језиком природе. Такође је подстакао проучавање класичних делâ Птоломеја и његовог геоцентричног система, који је у то време био безрезервно прихваћен како на западу тако и на истоку. Капитални спис Теодора Метохита „Елементи астрономије" садржи систематизована разјашњења, многе побољшане прорачуне и сведочанства о живим контактима са персијским и арапским ауторима. Попут потоњих, Теодор је био свестан да се важећи јулијански календар није савршено поклапао са сидералном годином, што је било узрок постепеног померања пролећне равнодневице, пресудне за одређивање датума Васкрса. Овај проблем ће идејно решити Теодоров ученик Нићифор Григора, и сâм прослављени полихистор, више од два века пре реформе папе Гргура XIII. Теодор Метохит сматрао је астрономију „најважнијом од свих грана математике" и залагао се за јасно разграничење науке о небеским телима од популарне апотелезматике, тј. астрологије, коју је одбацивао као празноверје.

Захваљујући том и другим дипломатским успесима, Теодор Метохит се брзо успињао у царској служби, примивши звање месазона (царевог личног саветника), а затим и великог логотета, и ородивши се са царским домом кроз брак са Ирином Палеолог. Поред Србије, одредишта дипломатских мисија Теодора Метохита били су Киликија, Кипар и Солун, где ће се један од пет синова које је имао, уз једну кћер, касније истаћи у бурном средишту сасвим другачијег поглавља историје.

Као што често бива, иза постојаног успона уследио је нагли пад. Када је Андроника II Палеолога 1328. године свргао са престола његов унук Андроник III, велики логотет поделио је судбину василевса ком је читавог живота верно служио: изгубио је положај и имовину и био прогнан у Дидимотику. Након двогодишњег изгнанства, допуштено му је да се врати у Цариград и повуче у манастир Хора, где је окончао своје земаљске дане као монах Теолепт. Том манастиру, чију цркву и данас краси његов ктиторски портрет у виду величанственог мозаика, Теодор Метохит завештао је своју богату библиотеку, сакупљену и одржавану са највећом пажњом. Поколења која долазе тешко да су могла примити прикладнији дар од човека који је, речима из похвалног слова Нићифора Григоре, остао заувек упамћен као „жива библиотека".