Порекло паса

Прича из књиге „Управо тако" сеже у древна времена и приказује дивљег пса, вука (или којота) који се врти око куће и гледа храну коју спрема жена, осећајући притом невероватну глад. Жена узима печену кост од коленице, баца је дивљем псу, и каже: „Ти, звери, која долазиш из дивље шуме, пробај ово!" Дивљи пас почне да глође кост, осети укус који до тада никада није и заусти: „О мој непријатељу, и жено његова, дајте ми још једну!" Жена одговара: „Ти, звери, која долазиш из дивље шуме, помози мом човеку да лови док је дан, чувај нашу пећину док је ноћ и добићеш најбоље печену кост свакога дана." У основи, то је и даље најчешћа представа о томе како су вукови постали пси.

Према теорији познатој од давнина, праисторијски људи нашли су младунце вука, донели их у свој дом, неговали их, а даље генерације тих животиња су, у ствари, данашњи домаћи пси. Колико год сликовита та идеја била, она, ипак, није тачна.
Данас је модерне вукове тешко припитомити и док су мали, зато многи истраживачи сматрају да су пси ипак „изумели" сами себе.

Неки од истраживача питају се и да ли пси осећају љубав или оданост, или је приврженост само ствар инстинкта, услед чињенице могу лакше опстати ако прате неког попут „привеска". Реј Копингер, биолог, професор емеритус на Колеџу Хемпшир, у књизи „Пси" истиче да „најбољи пријатељ" није „еколошка дефиниција", те да је могуће да су „домаћи кућни пси еволуирали у паразите". Други пак тврде да од нпр. милијарду паса на свету, само четвртину чине кућни љубимци.

Већина модерних паса трчи безбрижно по околини, скупља остатке хране по улици, и инфицира беснилом на десетине хиљада људи годишње. Они су понекад дружељубиви, али пријатељи ипак нису, закључују научници.

Модерни пси умногоме се разликују од модерних вукова. Хране се нормално у присуству човека, док вукови то не чине. Псима су лобање шире, а њушке краће. Пси не морају нужно да буду у чопору. Мужјаци вукова су верни и помажу око младунчади, док пси то не чине и сасвим су промискуитетни. Ипак, кроз историју, пси и вукови су се полно мешали и због тога неки научници нису убеђени у то да представљају различиту врсту.

Како су разлике између модерног вука и пса и данас нејасне, може се рећи да прошлост заиста представља дубоку таму.

Научници се у начелу слажу да постоје добри докази да су пси припитомљени пре отприлике 15.000 година. Међутим, неки биолози се позивају на нове ДНК доказе и грађу древне лобање, тврдећи да се то ипак догодило пре више од 30.000 година. Додатно, у оквиру најнових истраживања, почели су да се споре и око географског порекла паса ‒ да ли долазе из источне Азије, Монголије, Сибира, Европе или Африке.

Др Грегер Ларсон, професор еволуционе геномике на Унивезитету Оксфорд, сматра да један од разлога за конфликт научних теорија може бити и чињеница да је генетика паса „у хаосу". Још један прилог томе је настанак различитих раса паса у 19. веку. Намерно укрштање, случајно парење, али и повремено мешање паса са вуковима током извесних 15.000 година, креирало је посебну „генетичку супу", чије је састојке тешко одредити. Како би се дошло до тајног рецепта, др Ларсон сматра да треба формирати велику базу древног ДНК, и упоредити је са модерним генетичким подацима. С тим у вези, Универзитет Оксфорд је, у сарадњи са још неколико стручних установа из света, покренуо пројекат који би могао да разреши то древно питање.

Др Ларсон је са колегом др Китом Добнијем (са Универзитета Абердин), започео пројекат вредан два и по милиона долара, за који су средства обезбедили Савет за истраживање природе и животне средине у Великој Британији и Европски истраживачки сaвет (ERC), у оквиру кога ће се анализирати ДНК древних паса.

Др Роберт Вејн, еволуциони биолог са Универзитета у Калифорнији (UCLA), који проучава порекло паса и учествује у новом пројекту, каже: „Тешко да има особе која се бави генетиком паса, а да није укључена у ово истраживање." То само по себи представља успех, јер постоје многе конкурентске теорије на том научном пољу. „Готово да свака група истраживача има другу хипотезу о пореклу паса", додаје Вејн.

Тако је, на пример, докторка Жермонпре, палеонтолог са Краљевског института природних наука у Белгији, такође укључена у велики пројекат. Уз др Вејна и многе стручњаке, налази се међу ауторима студије која је објављена 2013. године, у часопису „Сајенс". Студија приказује резултате анализе древне лобање пса, старе око 32.000 година, нађене у пећини Гоје.

Др Жермонпре сматра да су пси били припитомљени нешто пре смрти те животиње и нагиње ка идеји да су људи смишљено одгајили псе од вукова. Са тим налазом др Ларсонон се не слаже, јер сматра да нема довољно доказа који указују на то да је реч о псу, међутим, размимоилажење у ставовима свакако није препрека за сарадњу на новом великом пројекту.

Научници музеја и универзитета који су укључени у нову студију ʼотворили су вратаʼ својих колекција, како би др Ларсон и његов тим могли да прикупе узорке костију, зуба, вилице древних и модерних паса, вукова и осталих животиња које би могле да припадну тој категорији. До сада је сакупљено око 1500 узорака, док фотографија и различитих мерних података има неколико хиљада.

Помоћу савремених техника, истраживачи на Оксфорду треба да изолују што више ДНК из прикупљених узорака. За сада не постоји генетички низ који прецизно указује на древног вука или пса, као што не постоји ни карактеристична лобања једног или другог. Генетичари покушавају да утврде колико се ДНК те две врсте разликује. Помоћу информација које ће пружити анализа древне ДНК, постоји шанса да се употпуне делови слагалице за дужи временски период у прошлости.

Др Ларсон се нада да ће у наредим годинама са сарадницима успети да одгонетне загонетку о генетичком пореклу паса.