Грисњана - уточиште уметника

Окружен зеленим брежуљцима и магичним „белим" земљама, у унутрашњости полуострва, смештен изнад сликовите долине реке Мирне, неизоставна је дестинација онима који откривају „истарску шкрињу са благом". Али ово место је и много више од тога...

Како историчари тврде, подручје Грожњана било је насељено још у праисторији. За време Римске империје ту је подигнуто много грађевина а трговина је цветала. Средњи век бележи нове досељенике и бројне нападе, због којих се подижу нове зидине и каштел. У сачуваним списима тај градић се први пут помиње, и то под именом Пијемонте, 1102. године, када је његов каштел са целим поседом поклоњен аквилејској цркви. Од 13. до средине 14. века њиме је управљала Венеција и тада долази до великог обнављања зидина града јер је постао важан одбрамбени део Серенисиме. У то време Грожњан је још имао излаз на море преко луке Баштије, коју су на реци Мирни подигли Млечани. Градиле су се палате, цркве, реновирала су се оронула здања... Памти Грожњан и веома тешке периоде када је епидемија куге готово покосила становништво. Било је и великих страдања, нарочито за време Ускочког рата у 17. веку, а након рата и пада Венеције град је био готово напуштен. Смене власти, долазак Наполеона па затим Хабзбурговаца нису нарочито променили град, који је већ полако пропадао и тонуо у заборав. Долазак Италијана, Први па Други светски рат доносе још више патње за Грожњан и његове становнике, који у све већем броју напуштају град и околину... Нешто после ослобођења и припајања Југославији бележи се благи успон у броју становника.

Од града духова до града уметности

Град уметника је синоним за Грожњан а прича о њему као таквом почиње не тако давне 1965. године, када је покренут пројекат ревитализације напуштеног града. У то доба Грожњан је делио судбину сличних заборављених градића. Опустошен и оронуо, спао је на свега десетак „живих" кућа. Старе куће потпуно руиниране, улице запуштене, обрасле у коров, једва понека душа у тескобној тишини ... Грожњан се претворио у град духова а његов средњовековни изглед и карактер само су појачавали такав утисак. Био је довољан само један добар и промишљен потез ондашњих власти да се град да̑ на коришћење уметницима и да они у њега похрле из свих крајева света.

Као да је магија оживела место. Уметници су добили на доживотно коришћење грожњанске куће, а од њих су настале предивне галерије, уметнички атељеи, простори за едукацију, комуне за људе којима није битно ко си и одакле си све док „говориш" језиком културе и уметности. Због занимљиве историје града, која је записана у сваком кутку и природно се прожима са садашњошћу, древни каштели, старе цркве, ненаметљиве палате - све је заблистало новим сјајем а да у исти мах ниједно реновирање, рестаурација и надоградња нису пореметили изглед и уништили аутентичност чаробног градића. Све изгледа као некада: нетакнута природа, нетакнути град, али препун лепоте која избија из сваког камена, иза сваког ћошка, степеника, улице. Из уметничких радионица допиру гласови предавача, преплићу се енглески, хрватски, италијански, српски, француски, словеначки, чују се и виолине, звук клавира и понеки надахнути рецитал непознатих аутора.

Иза отворених врата живописних атељеа откривају се нови светови уметничких визија преточени у необичне скулптуре, аутентичне украсе, чудесан накит и лепе сувенире. Улице су галерије, слике красе спољашње зидове камених кућа, на степеништима су нанизане скулптуре и уметнине а дворишта су као атељеи под ведрим небом.

Туристи, измешани са онима који су преко лета у тој малој заједници, лако се препознају по немирним очима, пуним неверице и дивљења; крећући се у миру и лаганим ходом, дижу поглед на све стране да им случајно нешто од те лепоте не промакне. Тако мало место, а толико тога да се види, ослушне, запамти. Нарочито лети младост као да окупира град. Похрле млади жељни знања и необичног искуства у Грожњан да уче од познатих и признатих предавача са свих меридијана. Свако одатле понесе нешто, неко ново знање, ново искуство, нову инспирацију, неко уздах за давним временима, неко утеху, неко надахнуће за нове животне изборе. Уз мирис лаванде и тартуфа, укус малвазије, пљуканаца и домаћих фужа, много тога се научи о традицији самог краја и увек, али увек пожелите да се вратите у тај град.

Све се може препустити забораву... Напуштене куће, села, градови, напуштени људи, деца, напуштене душе. И тако лагано и неприметно венемо, нестајемо, а са нама и наш идентитет, наша историја, избледи тако и идеја о будућности. Живи се брзо, сада и одмах, све док се не сагори, а из пепела ништа нићи неће. Зато је сваки повратак у прошлост, у смислу оживљавања заборављених и напуштених градова и села, дар новим генерацијама које отварају и шире нове хоризонте, преносећи нешто од историјског наслеђа и традиције у нове визије будућности. Оно што људи напусте, разруше, оставе, забораве само уметност може да поправи, измени, излечи.

За препоруку:

Дан Грожњана - традиционална прослава са забавним, културним и спортским програмом, 15. 6 - 20. 6.

Џез из бек (Jazz is back), међународни џез фестивал, са најбољим светским џез извођачима, 2. 7 - 2. 8.

Екс темпоре (Ex tempore), међународна сликарска манифестација, 23. 9 - 26. 9.

Енолошки и гастро фестивал, изложба вина и тартуфа, 26. 9.