Створен најмањи хард-диск помоћу атома

За невероватан изум научници су пронашли инспирацију у визији познатог физичара Ричарда Фajнмана. Он је још 1959. године предвидео да би једног дана поједини атоми могли да се организују за складиштење информација.

Према тиму истраживача Института за нанонауку Кавли (при Универзитету Делфт), писање података на изузетно малом обиму ‒ један килобајт (8000 бита) података на простору од само 96 нанометара ширине и 126 нанометара висине ‒ омогућава густину складиштења од 500 терабита по квадратном инчу.

То може да постане „најмањи хард-диск на свету", са 500 пута већим могућностима од оних које имају најбољи хард-дискови данас.

„У теорији, таква густина складиштења омогућила би да све књиге које су икада написане буду сачуване на простору величине једне поштанске марке", каже водећи истраживач Сандер Оте.

Бинарни код на атому

Да би креирали такав механизам за пренос података, истраживачи су користили скенирајући тунелски микроскоп ‒ алат који омогућава научницима да манипулишу материјалима на атомском нивоу.

Користећи сонду, они могу да физички организују атоме хлора на плочи од бакра, померајући сваки атом појединачно. На тај начин, од меморије која има 64 бита формирају блокове кодиране у бинарним обрасцима, који раде као минијатурни QR кодови.

„Може да се упореди са клизном слагалицом", сугерише Оте и додаје да се сваки бит, тј. део, састоји се од две позиције на површини ‒ од атома бакра и једног атома хлора који могу да клизе напред и назад између те две позиције.

„Ако је атом хлора у горњем положају, постоји простор испод њега који се означава са ʼ1ʼ. Ако је простор у горњем положају, атом хлора је онда на дну, што се обележава ʼ0ʼ" ‒ објашњава истраживач.

Потенцијал атомске меморије

Техника бележења података на обиму који је знатно мањи од оног који имају данашњи уређаји за складиштење могла би подстакне ефикасније чување података - сакупљајући огромне центре за обраду података који смештају наше информације у тзв. облаку, омогућила би да такви уређаји постану још минијатурнији.

„Меморија у садашњем облику може да ради само у веома чистим условима вакуума и у течном азоту, када је температура -196 степени Целзијуса или 321 степен испод нуле, тако да је стварно складиштење података на атомској скали још увек далеко". Ипак, како закључује Оте ‒ кроз таква достигнућа сигурно је направљен корак ближе.