Човек је човек једино када се игра

Теорија о игри

Свако ко се у неком тренутку заинтересовао за теорију игре, вероватно је брзо одустао од проучавања, наилазећи искључиво на резултате који упућују на економски појам теорије игара. „Студије игара" доносе више жељених информација.

Основни проблем тих студија јесте свакако одређење појма игре. Мало је речи које имају толико широко значење као реч „игра" ‒ дечја игра, игра шаха, окретна игра, друштвена игра, играна серија, видео-игра, игра знања, игра баскета, љубавна игра, ратна игра. Да ли је посреди језичко сиромаштво или имамо посла са једним заиста необичним појмом?

У једној од најважнијих студија из ове области - „Хомо луденс" (1938) - аутор Јохан Хојзинга упоређује речи које означавају игру у различитим језицима - од санскрита до језика северноамеричких Индијанаца. У већини тих језика, „игру" је веома тешко прецизно дефинисати ‒ закључује се у његовом истраживању. У кинеском издваја три различите речи за различите видове игара - ʼванʼ означава дечје игре, ʼченгʼ се односи на сваку игру која има такмичарски карактер, а ʼсајʼ на наградне игре. Хојзинга даје назив својој студији управо на латинском, јер тврди да је у том језику сваки аспект игре сажет у једној речи - ʼludusʼ.

„Хомо луденс" је студија која првенствено испитује какву је улогу принцип игре ʼиграоʼ у разним друштвима кроз историју. Његовим путем је двадесет година касније наставио француски социолог Роже Кајоа студијом „Игре и људи", у којој је мало подробније истражио како игре утичу на друштво.

Опасне игре

Иако је Хојзинга непосредно пред Други светски рат уочио везу између игре и рата, негативне стране елемента игре у култури нису много проучаване све до краја двадесетог века. Тек када је играње видео-игри прерасло у једну од најприсутнијих зависности у друштву, посебно међу младима, јавила се потреба за успостављањем озбиљне академске области која ће се бавити том неозбиљном појавом.

Теоретичаре је највише занимало како насиље у игрицама утиче на агресивност играча. Из перспективе историје игре, која упућује на древну повезаност игре са верским обредима, надметањем и сукобљавањем, насиље у игри увек се видело као „вентил" за агресивне нагоне. Историјски гледано, игре су одувек почивале на принципу сукоба, а самим тим су кокетирале са агресијом. Према једној струји мишљења, игра је најздравији начин да се играч у виртуелном свету ослободи агресије, како је не би испољавао у реалном. Друга струја тврди да насиље у игрицама само подстиче насиље у стварном свету. Резултати студија су прилично избалансирани, те ни једна од две струје још увек није однела коначну победу.

Све дечје стазе воде од игре до слободе

Данашња култура је поприлично оптерећена негативним последицама насилних видео-игрица, те превише често широки свет игара бива сведен управо на њих. Нажалост, то доводи до тога да се губе из вида све оне игре у којима централни сукоб не прераста у насиље и бруталност, већ остаје у границама лепог и забавног, а некада чак и поучног.

Хојзинга је сматрао да треба да будемо опрезни када нешто хоћемо да назовемо игром, јер смо склони томе да игру схватамо преозбиљно, а она тада престаје да буде игра. Хулигани који се обрачунавају на утакмицама како би „подржали" свој тим, одузимају спорту драж игре, тинејџери који у видео-игрицама граде виртуелни идентитет како би надоместили незадовољство својим реалним идентитетом, забаву доводе на праг психозе. Случајеви не морају бити толико екстремни - чак и када играте „човече, не љути се" игра престаје да буде забавна уколико један од играча одбије да игра поново зато што не може да поднесе пораз.

Суштина игре је, сматрају неки, у томе да буде лепа и забавна сама по себи, и да постоји само ради тога. На крају, долазимо до помало баналног закључка - у правој игри свако поново постаје дете - јер је само деци мотив за игру чиста забава.