Бесплатни загрљаји

Аустралијанац Хуан Мен дошао је на идеју да случајним пролазницима улепша дан наизглед обичним загрљајем.

Враћајући се са студија из Енглеске, а била је 2004. година, Мен се затекао на аеродрому у Сиднеју, тужан што нико није дошао да га сачека.

Знао је да му се родитељи разводе, знао је да га је девојка оставила, али није знао да ће бити толико утучен и жалостан. Био је поново у родном граду, а осећао се као најнесрећнији човек на свету.

На позив пријатеља, након што је прошло неко време од повратка, отишао је на журку. Један потпуни незнанац пришао је и, наизглед без икаквог повода ‒ срдачно га загрлио. Мен је осетио да му је срце поскочило од радости, близак додир вратио му је расположење и самопоуздање.

Помислио је да и он некога тако може да усрећи. На једном повећем картону руком је исписао „фри хагс" ‒ бесплатни загрљаји, стао на прометну улицу и чекао. Људи су пролазили, неко би га окрзнуо погледом, други су га сумњичаво гледали, али углавном су га сви ʼобилазили у широком лукуʼ. Тек после петнаест минута пришла му је једна старија госпођа и загрлила га.

Био је то наговештај лавине која ће уследити.

Хуан Мен је наставио да једном недељно у Сиднеју дели бесплатне загрљаје, а у међувремену се спријатељио са Шимоном Муром, вођом рок групе „Сик папис" (Sick Puppies). Мур је камером забележио како Мeн потпуним странцима улепшава дан.

Познати музичар се преселио с бендом у Лос Анђелес, али када је чуо да је Хуану умрла бака ‒ сиднејском другу је, као видео запис, послао песму „Па ипак" („All The Same").

Песма се чује у позадини док Мeн дели загрљаје. Моћ Јутјуба показала се још једном. Кад је Хуан поставио тај видео запис, одједном су се сви заинтересовали за његову несвакидашњу, али тако сјајну идеју. Видео је до сада видело више од седамдесет седам милиона људи.

Популарности беспалтних загрљаја допринела је и чувена Опра Винфри, пошто је позвала Хуана да гостује у њеној телевизијској емисији, октобра 2006. године.

Менова замисао како да на најбољи и најбржи начин усрећи људе убрзо се као ватра проширила светом.

Наравно, док се идеја о бесплатним загрљајима није прочула, свако ко би налетео на групу људи која их је делила, било да се радило о Београду, Берлину или Бечу, у почетку би показивао неповерење.

А сад, како је време све лепше, свако прижељкује да на неком тргу, улици, парку, ʼнабасаʼ на групу потпуних незнанаца који ће, једним загрљајем, одагнати тугу и призвати ведрину.