Београдска школа третмана паркинсонове болести ужива међународни углед

О узроцима Паркинсонове болести још увек се не зна много, иако се спроводе опсежна истраживања. Најважнији фактор је старење, јер се са годинама повећава ризик да неко оболи од Паркинсонове болести. Мањи број оболелих носи одређене генетске мутације, то јест ‒ болест може имати наследни карактер.

Постоје бројна истраживања која имају и неке своје терапијске модалитете о могућим узроцима који доводе до Паркинсонове болести. Важно је истаћи да не постоји ниједан начин, ниједна процедура помоћу које особа може да смањи ризик од Паркинсонове болести

Паркинсонова болест не значи увек тремор

У широј јавности, обично се појава дрхтања тела, тремора, везује за Паркинсонову болест. За емисију „Све боје живота", асист. др Игор Петровић, неуролог на Клиници за неурологију Клиничког центра Србије, објашњава:

„Тремор јесте чест симптом, на пример ‒ од сто људи у општој популацији, троје или петоро ће имати тремор. Међутим, највећи број њих нема заправо Паркинсонову болест. С друге стране, од десеторо особа које су оболеле од Паркинсонове болести њих четворо неће никад имати тремор током своје еволуције.

Због тога неуролози користе једну синтагму да није сваки тремор Паркинсонова болест нити је свака Паркинсонова болест праћена тремором. Тремор у Паркинсоновој болести јесте јако специфичан ‒ јавља се на екстремитетима, најчешће на руци (када је једна рука потпуно релаксирана).

На један волшебан начин се губи када пацијенти ту руку употребљавају, да би се поново јавио у неком моменту када је рука релаксирана. Уколико особа има овакву врсту тремора, онда се може посумњати да се ради о Паркинсоновој болести".

Које се све тегобе јављају код особа код којих се сумња на постојање Паркинсонове болести?

‒ Иако је тремор најфасцинантнији симптом ове болести, и обично разлог да се пацијенти обрате лекару, оно што доминантно пребојава проблеме оболелих од Паркинсонове болести ‒ јесте спорост.

Та спорост је у почетку неприметна и најчешће, као и тремор, захвата једну руку. Особе имају проблеме у неким свакодневним радњама које захтевају брзину и прецизност. То је, на пример, запертлавање пертли, манипулација са дугмићима, рукопис постаје специфично уситњен и све ситнији и ситнији.

Временом та спорост захвати и друге делове тела ‒ кад захвати ногу, онда пацијенти примећују да једна нога заостаје при ходу. Како болест напредује тако спорост захвата и све делове тела, оболели имају проблема са ходом, са окретањем у кревету и уопште, целокупном моториком.

Како се поставља дијагноза ове болести?

‒ Дијагноза Паркинсонове болести поставља се клинички ‒ на основу специфичних тегоба које имају болесници и карактеристичног неуролошког налаза који ми нађемо при прегледу.

У савременој ери, у савременој медицини постоје бројне дијагностичке методе које могу да поткрепе клиничку дијагнозу Паркинсонове болести или да је доведу у питање, међутим, не постоји ниједна појединачна процедура на основу чијег налаза ми можемо да кажемо да се ради или не ради о Паркинсоновој болести.

У том даљем дијагностичком процесу неуролог је кључна фигура ‒ он тумачи неуролошки налаз, тегобе болесника и налазе докторских испитивања.

Какав је ток болести?

‒ То је прогресивна, тешка болест, и неретко долази до онеспособљености. Међутим, постоје бројне предрасуде у широј јавности да је неумитно везана са тешким инвалидитетом и због тога једно од најчешћих питања, једно од првих питања на које ми треба да одговоримо као неуролози када је неком дијагностикована Паркинсонова болест, јесте: каква је прогноза.

Да ли ће и када они постати инвалиди, да ли ће и када ће да ураде све оно што су замислили у свом животу. Ипак, ја бих желео да нагласим да је то болест код које у савременој медицини и сами болесници, а и ми као њихови лекари, можемо да осетимо задовољство због успешне и ефикасне терапије.

Читав низ година се симптоми могу добро контролисати, када кажем низ година, он се сад неретко мери и деценијама да пацијенти и те како могу бити функционални на задовољавајућ начин: он захтева редовне контроле, сталне измене режима терапије, комбинације различитих лекова, али у највећем броју случајева јесте могућ задовољавајућ живот.

Постоји, нажалост, подгрупа болесника код којих терапија није тако делотворна и они захтевају и шире ангажовање медицинских институција, јавности, нас као лекара и од почетка болести захтевају већу подршку у породици.

На који начин се болест лечи и колико дуго терапија даје резултате?

‒ Терапија Паркинсонове болести формирана је пре скоро педесет година и тада је схваћено да недостатак одређене супстанце у мозгу ‒ у случају Паркинсонове болести то је допамин ‒ супституцијом тј. надокнадом те супстанце ми можемо да помогнемо болесницима.

Ова терапија је ефикасна и представља својеврсну револуцију у неурологији да надокнадом супстанце ми можемо да лечимо симптоме. То је утрло пут и неким другим терапијама као што је лечење Алцхајмерове болести.

Дакле, стуб терапије Паркинсонове болести је медикаменозна терапија, тј. лекови. Постоје и други модалитети терапије ‒ то су, да тако кажем, новије терапијске процедуре, инвазивне, уградња пумпи које ће допремати тај допамин континуирано или хируршке методе лечења где уградњом електрода ми стимулишемо специфичне структуре у мозгу.

Ове новије методе су, међутим, одабране само за мали број болесника, то није више од пет посто болесника оболелих од Паркинсонове болести.

Колико су у нашој земљи оболелима доступне савремене методе лечења?

‒ У погледу самих терапијских процедура ја мислим да нећу погрешити ако кажем да је највећи број лекова, савремених лекова за лечење Паркинсонове болести, доступан у нашој земљи. Други проблем је економски аспект ‒ неки од тих лекова су скупи, они су скупи за много финансијски напреднија друштва него што је наше.

Међутим, и поред тога мислим да асортиман лекова са којим располажемо омогућава да дуги низ година на задовољавајућем нивоу лечимо болеснике од Паркинсонове болести. Новије терапијске процедуре које су инвазивне, на жалост, нису доступне у нашој земљи.

Ја бих то поново нагласио с обзиром на то да постоје бројне контроверзе у последње време, поготово о хируршкој терапији да је селектована за мању групу болесника.

Последњих година и месеци постоји иницијатива, тако да се надамо да ће у наредних неколико месеци, не више од пола године до годину-две, и ове новије методе бити доступне у нашој земљи и за наше болеснике.