Анимотерапија: дружење са животињама лечи

Замислите пацијенте који се након операција прво сусретну са псом, и уз помоћ његовог ентузијазма поново стану на ноге. Многи светски здравствени центри увели су такву праксу како би додатно мотивисали реконвалесценте. Уз животиње је много лакше и лечење деце, која кроз игру или мажење са љубимцем заборављају на страх.

Стручњаци са Универзитета у Фиренци пратили су како адолесценти са психичким поремећајима (депресијом, поремећајима у исхрани и шизофренијом) реагују на терапију са животињама.

Пацијенте су поделили у две групе: у једној су примењивали класичне методе лечења, а у другој су, уз психотерапију, организовали и дружење са животињама.

Једном недељно, млади из друге групе имали су разне активности са животињама ‒ бринули су њима, дресирали их, шетали самостално или у групи. Сваку од тих „сеанси" снимале су камере, па су истраживачи могли да утврде промене у понашању ‒ млади пацијенти су временом постајали расположенији, отворенији за сарадњу, спремнији да се друже са вршњацима.

Физикална терапија са животињама

Др Маријана Вучинић, професорка Ветеринарског факултета у Београду, посетила је здравствене центре у Италији и Аустрији, где се уз помоћ животиња организује посебна физикална терапија.

Како каже, ветеринар нема улогу у самој рехабилитацији пацијента, али је дужан да одабере животињу која ће учествовати у терапији и да води рачуна о њеном здравственом стању: „Уместо што се раде масаже или користе разне направе за покрете руку, стручњак за анимотерапију одреди животињу која је обично мале телесне масе и која се стави на руку (то може да буде обичан глодар или било који мањи кућни љубимац).

Ако је у руци тег или било шта из неживе природе, ти покрети могу бити неправилни и тег може да падне. Кад ставите живо биће на руку, онда се та вежба изводи са већим степеном одговорности, правилнија је самим тим што се особа труди да животиња не падне".

Професорка додаје да и само мажење животиње представља вид анимотерапије јер се побољшавају покрети руку и враћа осетљивост.

Код нас су, нажалост, ретки примери здравствене неге пацијената уз помоћ животиња. Професорка Вучинић наводи да се на овим просторима највише користе коњи, док се у Хрватској спроводе посебни програми учења са животињама, посебно код деце која имају дислексију: „Дете само бира животињу с којом ће да се дружи, бира књигу и тако се лакше ослободи да чита пред животињом.

Таква деца обично избегавају да читају пред другима јер су свесна казне или незадовољства родитеља због грешака".

Наша саговорница објашњава да се код људи који осећају потребу да буду са животињама побољшава емоционално стање, а онда мења и хемија организма, луче други хормони.

Један од њих јесте окситоцин, који је иначе одговоран за интимизацију и лакше успостављање социјалних односа. Особе које живе са животињама имају већи степен одговорности, мотивисаније су да успостављају контакте са другим људима.

Особама са деменцијом или Алцхајмеровом болести дружење са животињама враћа осећај реалности и социјалне повезаности. Зато се и у терапији усамљених и аутистичних препоручују бар десетоминутни, али свакодневни сусрети са животињама. 

Животиње ‒ добри дијагностичари

Животиње се користе и у дијагностичке сврхе. Познато је да мачке могу да осете негативну енергију у човечјем организму. Још је занимљивије како пас својим њухом може да осети промену у људском метаболизму и одреди о каквој је болести реч.

Проф. Вучинић говори о такозваној повратној спрези: „Колико животиња упозна човека толико ће му узвратити када се он нађе у некој непријатној ситуацији. И пси и мачке могу да осете то нешто што бисмо назвали ʼнегативном енергијомʼ.

Интересантно је како пас може да осети промену метаболизма човека у току болести и да својим њухом одреди врсту обољења".