Наш мозак у модерном свету

Покушај раздвајања битног од небитног, онога што треба знати од онога што треба игнорисати веома је напорно. Паралелно са тим, данас имамо и више посла. Пре тридесет година агенти за путовања резервисали су уместо нас карте за авионе и возове, трговци су нам помагали приликом куповине, професионални дактилографи или секретарице помагали су запосленима у коресподенцији.

Сада све то углавном обављамо сами. Радимо послове десет људи, док истовремено покушавамо да имамо свој живот, и наше деце и родитеља и пријатеља, да имамо каријеру, хобије, али и време за гледање телевизије. Смартфони (паметни телефони) постају наш „сет за преживљавање", попут кућног апарата који има калкулатор, интернет, имејл, речник, гејмбој, календар, диктафон, временску прогнозу, апликацију за прву помоћ, ГПС, СМС, Tвитер, Фејсбук и батеријску лампу. Они су моћни, раде више ствари од најнапреднијег рачунара у корпоративном седишту ИБМ некада, пре тридесет година. Сви их користимо, стално, као део маније 21. века.

Пишемо поруке док прелазимо улицу, проверавамо имејл док стојимо у реду, ручамо са пријатељима и потајно на Фејсбуку гледамо шта наши познаници раде; у кухињи бележимо ставке за куповину док слушамо омиљени интернет подкаст, и тако проводимо сваки слободан тренутак. Али, увек постоји нешто што срећу квари. Иако мислимо да радимо неколико ствари паралелно, то је, у ствари, ђаволска илузија.

Ерл Милер, неуронаучник Технолошког института у Масачусетсу и један од светских експерата када су су питању сазнања о подељеној пажњи, каже да наши мозгови „немају мрежу за паралелно обављање радњи... људи мисле да раде неколико ствари истовремено, а у ствари се само брже пребацују са једног задатка на други." Сваки пут када то ураде, постоји когнитивна цена за то ‒ „Ми не владамо са много лоптица у ваздуху као прави жонглери, већ више личимо на лошег аматера који врти тањире, френетично се пребацујући са једног задатка на други; игноришући онај први накриво постављени тањир, бринемо да се не поломи следећи у низу." Иако мислимо да много тога урадимо, иронично, истовремено обављање више радњи чини нас уочљиво мање ефикасним. Установљено је да ʼмултитаскингʼ, или паралелено обављање више радњи, повећава производњу хормона стреса ‒ кортизола и адреналина, што може превише стимулисати мозак и изазвати менталну маглу, или „помућено" мишљење.

Мултитаскинг изазива и лучење допамина, хормона који подстиче зависност, чиме се мозак ефикасно награђује за губитак фокуса, или за непрестану потрагу за спољном стимулацијом. И да ствари буду горе, префронтални кортекс мозга надлежан за планирање, утврђивање приоритета, процену последица и потискивање импулсивних реакција, има сколност ка новинама, што значи да његова пажња лако може да пређе на нешто друго, као када користите шарене предмете да привучете пажњу деце.

Иронија за оне који покушавају да се фокусирају усред ових компетитивних активности је јасна: управо оном региону мозга који нам је потребан да останемо концентрисани ‒ лако је одвратити пажњу. Одговарамо на телефон, тражимо нешто на интернету, проверавамо пошту, шаљемо поруке, и свака од тих радњи надражује центре мозга који траже новине, или награду, чиме се потичу ендогени опијати. Није чудо што је осећај тако добар, јер то је ултимативна ʼшарена лажаʼ за мозак. Уместо да освојимо неку од великих награда које долазе од сталног, фокусираног напора, ми се задовољавамо шећерлемама које добијамо када обавимо на хиљаде ситних задатака.

Не тако давно, када би фиксни телефон зазвонио, а људи били заузети ‒ или се не би јављали или би искључивали телефон. Тада се није очекивало да сваког добијете у тренутку, и то је било нормално. Данас људи имају више мобилних телефона него тоалета. Због тога се усталило очекивање да можете сваког да добијете када је вама потребно, без обзира на то да ли то некоме одговара. Манир је толико усађен да на састанцима људи рутински одговарају поруком ‒ „Жао ми је, не могу сада да причам, на састанку сам." Сама прилика да се истовремено ради више послова штетна је за когнитивна постигнућа. Глен Вилсон, светски признат професор психологије са „Грешам" колеџа у Лондону, назвао је ову појаву „инфоманија".

Истраживање које је радио показало је да када сте у ситуацији у којој покушавате да се концентришете на један задатак, а имате непрочитан имејл који вас чека у „инбоксу", то може да снизи ваш ефективни коефицијент интелигенције (IQ) за десет поена. И мада се данас марихуани приписују многа корисна својства (подстицање креативности, ублажавање бола и стреса), документовано је да њен главни психоактивни састојак канабинол активира одређене канабиноидне рецепторе у мозгу, што изузетно омета меморију и нашу способност да се концентришемо на неколико ствари истовремено. Вилсон у студији показује да су когнитивни губици услед мултистакинга чак и већи од оних при употреби марихуане.

Рас Полдрак, неуронаучник са Станфорд универзитета, открио је да преузимање нових информација током мултитаскинга изазива да оне оду у погрешан део мозга. Уколико студенти уче и истовремено покушавају да прате телевизијски програм, на пример, информације од учења одлазе у стриатум, део мозга који је специјализован за чување нових поступака и вештина, а не чињеница и идеја. Када нема ометања, информација одлази у хипокампус, где се организује и категорише на разне начине, и тако постаје једноставнија за употребу. Ерл Милер истиче да „људи не могу добро да раде више радњи одједном, и када тврде да то могу, сами себе варају." Изгледа да је мозак врло добар у обмањивању.

Један младић је недавно преминуо након што је у интернет кафеу на Тајвану играо компјутерске игрице три дана без паузе. Доктори су као узрок смрти навели исцрпљеност организма. Дакле, постоји и метаболичка цена о којој пише Данијел Левитин, аутор бестселера, когнитивни психолог и неуронаучник, професор на Макгил унивезитету: „Када мозак преусмерава пажњу са једне активности на другу, префронтални кортекс и стриатум сагоревају глукозу, исто гориво које им је потребно да остану на задатку. Ово непрестано преусмеравање пажње изазива нагло трошење горива, тако да се у веома кратком року осећамо исцрпљено и дезоријентисано. Ми дословно истрошимо хранљиве материје властитог мозга, и то видно утиче како на наше когнитивне тако и на физичке перформансе."

Поред осталог, претеривање у мултитаскингу доводи и до анксиозности која повећава ниво кортизола у мозгу, који заузврат доводи до агресивног и импулсивног понашања. С друге стране, фокусирање на задатак контролисано је у предњем цингуларном кортексу и стриатуму, и једном када се активира, одржавање тог стања користи мање енергије од мултитаскинга и смањује потребе мозга за глукозом. Али то није све, мултитаскинг захтева и доношење одлука: Да ли да одговорим на ову поруку или да је игноришем? Где да архивирам овај имејл? Да ли да наставим са радом или да направим паузу?

Доношење одлука, дакле, тешко пада и нашим неуронима, јер мале одлуке одузимају енергију исто као и велике. Прво губимо контролу импулса. То се нагло претвара у „потрошено стање" у којем, пошто смо утрошили енергију на низ безначајних одлука, можемо донети више погрешних одлука, и тако, угрозити нешто заиста важно.