Космички светионици, „мали зелениˮ и нобеловска неправда: откриће пулсара

Као последипломска студенткиња Ентонија Хјуиша, руководиоца Кевендишове лабораторије, Џослин Бел је учествовала у изградњи великог радио-телескопа и била задужена за анализирање огромне количине података које је овај пионирски уређај прикупљао - тридесет метара папирне траке дневно. Циљ пројекта било је уочавање квазарā - загонетних извора електромагнетног зрачења колосалне снаге на огромним вангалактичким удаљеностима. Но било је суђено да главно откриће буде у нашој галаксији. Пажљиво прегледајући податке, Бел је приметила нешто сасвим неочекивано и запрепашћујуће: правилан, пулсирајући сигнал који се понављао свакe (1,33) секунде. Сигнал је увек допирао из исте тачке, пратећи привидно кретање небеског свода, што је значило да се извор не налази на Земљи или у њеној атмосфери. Било је јасно и да није у Сунчевом систему, јер би тада учесталост сигнала морала да се мења Доплеровим помаком услед орбиталног кретања. Пошто је сигнал убрзо потврдио још један радио-телескоп, искључени су и технички проблеми апаратуре. Џослин Бел је, у међувремену, морала да уложи велики труд како би свог шефа и ментора уверила да је пред њима истинска космичка загонетка, а не некаква грешка или забуна.

Како сигнал није одговарао ниједној познатој природној појави, научници су неизбежно помишљали и на могућност да извор потиче од разумних бићa. У полушали, Бел је означила сигнал енглеском скраћеницом „LGM-1ˮ ‒ од „little green menˮ ‒ што значи „мали зелениˮ. Но пре него што су дошли у искушење да такву могућност схвате озбиљније, Бел и њене колеге открили су још три слична извора радио-пулсева, чиме је постало извесно да је порекло сигнала ипак природни процес. Фебруара 1968. године, опис налаза објављен је у часопису „Нејчрˮ. Неколико дана пре тога, на скупу астронома у Кембриџу, Хјуиш је представио откриће колегама. Сер Фред Хојл, један од најистакнутијих астрофизичара и космолога двадесетог века, сместа је помислио на неутронску звезду - објекат који би, према прихваћеној теорији, требало да преостане након експлозије супернове. Попут открића планете Нептун, хемијских елемената германијума и галијума, космичке микроталасне позадине, Хигсовог бозона или седимената који сведоче о Миланковићевим климатским циклусима, био је то један од драгоцених тренутака када се предвиђање научне теорије сустиче са емпиријским увидом у реалност, пружајући нам делић сазнања о устројству Природе.

Природна појава коју је Џослин Бел открила добила је назив „пулсарˮ. Не без ироније, три месеца по открићу испоставило се да пулсари - уопште не пулсирају. Наиме, амерички астрофизичар Томас Голд разјаснио је механизам стварања уочених пулсева: неутронске звезде непрекидно исијавају електромагнетне таласе који, услед брзе ротације неутронске звезде и њеног снажног магнетног поља, бивају усмерени индукцијом у два уска снопа у правцу осе ротације пулсара. Будући да се ова оса помера, описујући правилну кривуљу, снопови шарају космичким пространством, погађајући Земљу у једнаким временским размацима, налик на неки поуздани космички светионик. Улогу светионика пулсари збиља и играју у порукама интелигентним бићима, која би једном могла да пронађу сонде Пионир и Војаџер, где је наша адреса у Млечном путу означена управо положајем Сунчевог система у односу на упадљиве пулсаре у галаксији.

Као први аутор публикације о открићу пулсара, Ентони Хјуиш је 1974. године поделио Нобелову награду са Сер Мартином Рајлом, који је награђен за кључну улогу у развоју радио-телескопа. Иако Џослин Бел никада није показала ни трунку горчине због ове одлуке, на делу је била вишеструка неправда: Бел је била та која је уочила необични сигнал и пажљиво га анализирала, док је Хјуиш, уверен у грешку, испрва одбијао чак и да баци поглед на траке са подацима. Нимало неважно, занемаривање заслуга Џослин Бел разоткрило је и родну неравноправност у науци и друштву, која нажалост, упркос напорима, није сасвим ишчезла ни до данас. Испољивши незапамћену солидарност, светска научна заједница, предвођена Фредом Хојлом, устала је у одбрану Џослин Бел Барнел, наводећи њено име у практично свим текстовима о открићу пулсара испред Ентонија Хјуиша, док јој се друштво одужило мноштвом британских и међународних високих признања, укључујући витешку титулу.

Општи став колегиница и колега широм света према Дејм Џослин Бел језгровито је исказао велики руски астрофизичар и пионир астробиологије Јосиф Самуилович Шкловски, који јој је на једном међународном састанку пришао са речима: „Госпођице Бел, остварили сте највеће астрономско откриће двадесетог векаˮ.