Компјутерски програм за препознавање лажи

Истраживачи су се одлучили за анализу реалних ситуација, а не експерименталних, јер сматрају да у условима лабораторијског експеримента људи не могу убедљиво да лажу. Субјекти који би у програму истраживања лагали за одређен износ новца, не би имали ни приближно јак мотив као људи који лажу у стварној ситуацији, желећи да се на неки начин заштите од имагинарних или реалних последица истине.

У експерименту лаж бива прецизно идентификована у 75% случајева, док је успешност откривања лажи уз помоћ људске интуиције тек око 50%, што је на нивоу стандардне статистичке вероватноће.

У истраживању су коришћени видео-записи актуелних судских случајева и материјали са сајта „Пројекат невиности" (The innocence project), који је настао у циљу помагања неправедно осуђенима.

Видео-записи укључују сведочења оптужених, тужилаца и сведока. У половини тих записа субјекти не говоре истину, тј. лажу. Приликом одређивања ко говори истину, односно који искази су истинити, а који лажни, вршено је поређење тих исказа са касније донетом пресудом.

То значи да ова студија има премису која није максимално поуздана, јер постоје грешке у пресудама и невино оптужени.

Приликом истраживања, аудио-записи транскрибовани су до детаља (укључени су и уздаси и узречице попут ʼмммʼ, ʼухʼ, ʼаааʼ). Потом је анализирано колико често субјекти употребљавају одређене речи или категорије речи. Избројани су и гестови помоћу тзв. „шеме за декодирање интерперсоналних интеракција".

Ова матрица подразумева по девет различитих покрета главе, очију, обрва, уста и руку. Компјутерском програму је препуштено да сортира записе по наведеним категоријама.

Комбинацијом анализе речи и гестова, прецизност је достигла 75%, што превазилази поузданост обичне људске процене. То је занимљиво, јер компјутер нема интуицију коју поседују многи људи. Може се слободно рећи да људи нису поуздани ʼдетектори лажиʼ.

Иако постоје дискретни знаци у понашању оног који не говори истину, људској пажњи ти знаци измичу. Када комуницирамо, ми се не бавимо бројањем гестова, већ пратимо општу слику, али истовремено пратимо и своје мисли које нам одвлаче део пажње. И наравно, често нисмо објективни.

Уобичајени обрасци понашања који прате лагање

Рада Михалцеа и Михаи Бурзо, научници који су спровели истраживање, пратили су видео-записе људи који лажу, и тако констатовали присуство следећих образаца понашања:

1. прављење гримаса у 30% случајева, насупрот 1% код оних који говоре истину, што је значајна разлика;

2. гледање саговорника у очи: 70% оних који лажу насупрот 60% ʼистиноговорникаʼ;

3. гестикулирање обема рукама: 40% према 25%;

4. говор са доста уздаха и узречица током лагања;

5. дистанцирање уз помоћ чешће употребе трећег лица једнине и множине, тј. избегавање употребе првог лица.

Почетак великог пројекта

Ова студија представљена је 2015. године на Међународној конференцији о мултимодалним интеракцијама. Овде је приказан само део резултата прелиминарне фазе једног великог пројекта.

Интересантна је идеја да се већ добијени налази упореде са индикаторима психофизиолошке природе, сличним онима на које се ослањају класични детектори лажи, као што су број срчаних откуцаја, брзина дисања и сл.

Незаобилазна „интервенишућа варијабла" свакако је и културолошки фактор. Гестикулација која прати битне делове вербалне комуникације често је другачија у различитим културама. Веома је важно да се ни у једној фази у потпуности не искључи фактор људске процене. Зато су у првој фази ове студије истраживачи сами, без употребе компјутера, вршили класификацију гестова.

Циљ је да се компјутер обучи да то ради сам, али на основу опсежне базе података. Када се доврши израда компјутерског система, може се претпоставити да ће изузетно користити агентима безбедности, судијама, васпитачима, као и стручњацима који се баве менталним здрављем.