Бактерије: прва помоћ у функционалним поремећајима

О томе - шта су функционални поремећаји и како се они разликују од органских болести ‒ за емисију „Све боје живота" разговарали смо са проф. др Николом Милинићем, начелником Одељења гастроентерологије КБЦ „Бежанијска Коса".

- Данас у медицини, посебно у гастроентерологији, постоји више од четрдесет поремећаја које зовемо „функционалним поремећајима".

То су, рецимо, бол или нелагода у пределу желуца ‒ диспепсија, синдром пренадражљивог црева, неки симптоми констипације, отежаног пражњења, синдром болова у трбуху и низ обољења за која не можемо да нађемо узрок, која не разумемо довољно и за која сматрамо да не спадају у такозване органске болести.

Постоје бројне теорије шта се иза тога крије, али је већи проблем како их лечити. То су често и веома скупе болести. Постоји податак, о томе се много не зна, да је диспепсија, када је функционална, најскупља болест која постоји ‒ рецимо, у САД на годишњем нивоу то је четрнаест милијарди долара директних трошкова за лечење ових пацијената.

Дијагностика поремећаја подразумева искључење постојања органске болести, а то значи да се мора урадити више прегледа него што бисте урадили да морате да нађете неку органску болест. За њих кажемо и да су најлакше болести које се најтеже лече.

Диспепсија је, на пример, у 40% случајева органска, а у 60% неорганска, односно функционалне природе. При томе, те тегобе уопште нису занемарљиве, оне су изузетно комплексне и прилично се одражавају на живот и радну способност пацијената, који често имају поремећен сан и пуно различитих проблема друге природе.

Говори се и о тој осовини мозак - црева?

‒ Данас се сматра да се нервни систем не може добро развити ако нема импулсе из црева, и обрнуто: мозак стално контролише активност црева.

"Синдром пренадражљивог црева, један функционални поремећај, настаје негде у неком проблему тог контакта између црева и мозга, можда у одређеном тренутку ако настане неко благо запаљење или иритација, црева шаљу импулсе у мозак, који онда лучи одређене супстанце које би деловале на црево, и на тај начин може да дође до осећаја бола, нелагоде.

Постоје и одређени микроорганизми који имају улогу у овом комплексном систему. Данас разумемо да је у питању веза између мозга, црева и нашег микробиома, тј. микроорганизама.

Сматра се да 10‒15 % дневне енергије ми добијамо у ствари активношћу тих бактерија у нашим цревима, које разлажу супстанце које ми не можемо да разложимо. Биотин Х, витамин који ми уопште не можемо да синтетишемо, синтетишу бактерије у нашим цревима, као и Ка-витамин. Њихова улога је огромна. Изоловане су најмање две врсте бактерија које могу да луче гама-аминобутерну киселину ‒ то је трансмитер који производе наше ћелије и служи да спречи ексцитацију, тј. пролазак неконтролисаних импулса кроз наше тело, јер би човек био страховито агитиран, анксиозан, радио би многе невољне покрете, а гама-аминобутерна киселина врши ту контролу пролаза.

Људи и микроорганизми - суперорганизми

- Прича о добрим и лошим бактеријама је као да имате неку своју војску коју ви организујете како ће штитити своју територију, и сматра се да кад настане инфекција то је само зато што нам је та војска ослабила и дозволила да непријатељ уђе. Они се боре за нас. Хеликобактер пилори, на пример, не може увек да инфицира човека, јер тамо где има других миокрооранизама који су запосели ту територију не може да дође хеликобактер ‒ то су показали бројни експерименти и на животињама и на људима.

Данас се сматра да са микроорганизмима, у нама и на нама, чинимо, у ствари, један суперорганизам и да без њих не бисмо могли да живимо. Како можемо то да докажемо: рецимо, радили су експеримете на обескличеним мишевима које су озрачили и тако побили сву флору која се у њима и на њима налази; онда су успели чак да са миша који има синдром пренадражљивог црева, по свим клиничким параметрима све то пренесу на миша који то нема.

Тако да је размишљање о функционалним поремeћајима посебно у гастроентерологији нешто што сада заокупља нас гастроентерологе, али и медицину у целини, и врло је интересантно шта ће се испоставити као коначни одговор на питање шта су функционални поремећаји.

Да ли то онда значи да ће отворити нови путеви и дијагностике и лечења?

‒ Наравно, и схватања болести за које данас и не сањамо да имају везе са нечим сасвим другим. Ја бих рекао у ствари једну суштинску ствар: западна медицина је медицина која посматра крошњу дрвета. Када говоримо о болести, а то је активност, како функционише у окружењу, ту треба тражити узроке болести.

Па онда имате стабло, ту се одвијају бројни процеси засновани на лучењима одређених цитокина, и тек у крошњи настаје нека дефинисана болест кардиоваскуларна, плућна, неки тумор, нека хематолошка болест. Дакле, не треба чекати да се болест испољи, сматра се да болест много раније настаје. Управо разумевање микробиома, разумевање функционалних поремаћаја уопште, довешће до тога да ми медицину боље сагледамо.