Звучни идентитет

„Библија каже: на почетку беше реч. Значи, неки звук, који је артикулисао у неку реч. Научна теорија о настанку космоса каже да је читав наш космос настао од великог праска, дакле, опет неки звук. Е сад, да прескочимо читаво неко време од тада и вратимо се на човека. Чуло слуха развија се код детета, док је још у мајчиној утроби ‒ чује. Први уздах и први звук направи тренутком рођења. Али чује док је још фетус, дакле то је нешто што нас води ка томе да је тај пренатални део нека врста записа у нашим можданим вијугама или у нашим фајловима", почиње причу о звуку проф. Зоран Јерковић, дугогодишњи тонмајстор и дизајнер звука у Радио Београду.

„Део тог доживљаја зовемо ʼстатичним звучним идентитетомʼ и он у себи садржи сва звучна искуства, сећања која смо добили током тих првих девет месеци живота. Почињемо да реагујемо на звук од тренутка нашег зачећа, наше прве ћелије. Од четвртог месеца перцепција звука је целом површином тела фетуса, а касније, кад почне да се развија аудиони, слушни систем, онда почињемо да га перципирамо, то јест, осећамо аудитивним системом" ‒ из угла музикотерапеута говори проф. др Ранка Радуловић и наставља ‒ „звук је постао светлост, а светлост је постала материја, тако каже источна религија, али и теорија звучног идентитета Роналда Бенензона, према којој свако од нас, живих бића, има у себи део првобитног звука."

Проф. др Бранка Микић Ђурковић, дефектолог-аудиолог Института за ОРЛ и МФК, објашњава став дефектолога: „Звук има изузетан значај за наш живот, јер преко 80% информација стичемо слушним путем. Наравно, веома је значајно да чујемо и све звукове из природе, али оно што је најдрагоценије у људској комуникацији ‒ то је људски говор."

Звук је механички талас који региструјемо чулом слуха. Може бити одређен или неодређен. Одређени звук ‒ тон обухвата све звукове који се могу одсвирати или отпевати. Неодређен звук обухвата: људски говор, врисак, лавеж паса, шуштање лишћа, гром, шкрипу врата, градску буку, звук ломљења стакла и сл. Еволуција човека оформила се под утицајем фреквенција, тј. боје и звука који су обликовали наш свет, естетска осећања и сензибилитет.

„У теорији звучног идентитета ми перципирамо звук не само на основу тог првог искуства већ и касније, кроз друге елементе; различито је како ће неко да доживљава звук" ‒ потврђује музикотерапеут проф. др Ранка Радуловић и додаје ‒ „свака култура има свој идентитет, али важно је рећи да постоји тзв. ʼдео звучног идентитетаʼ који каже да је за тренутни доживљај одређеног звука јако важан биопсихосоцијални аспект ток тренутка. Различито перципирамо звук када је лепо време и када киша пада. Различито чујемо када смо здрави и када смо болесни, тако да се наш доживљај истог звука мења током времена."

Први звучни запис 

Томас Едисон, амерички проналазач и инжењер, изумео је 1878. године машину за снимање и репродукцију говора, а први запис звука који је могао да се репродукује био је управо његов глас ‒ изговорио је стару велшко-ирску песму „Mary Had a Little Lamb".

„Године 1887. немачки електроинжењер и проналазач Емил Белринер такође смишља да уместо воштаног ваљка запис звука буде у плочи. Већ 1903. године Енрико Карузо у Америци добија прву златну плочу за више од милион продатих примерака музике коју је певао, али како је технолошки напредак ишао горе, тако се и читав систем снимања и репродукције звука брзо развијао" ‒ објашњава проф. Зоран Јерковић.

Људско ухо може да чује само звукове учесталости између 20 Hz и 20.000 Hz. Мало дете може чути звукове читавог опсега, док се старењем полако губи способност регистровања звукова виших учесталости. Данас многи људи слабије чују нискофреквентне звуке (басове). У већини телевизора, касетофона, рачунара, музичких стубова, дискмена, вокмена и сличних уређаја, налазе се звучници који нису способни да стварају басове, што доводи до закржљавања одређених пријемника (рецептора) у уху. Простире се у таласима, али није електромагнетског спектра. Настаје када нека материја вибрира.

„После Другог светског рата Немци су направили магнетофон, који је био ново и прво средство за репродукцију звука квалитетног записа, а одмах потом је из филмске технике ‒ филмске аналогије сецкања филмске траке ‒ ушло у аналогију монтаже магнетофонске траке и оно што је било и остало музичка или радијска уметност са могућношћу сецкања магнетне траке током монтаже" ‒ каже проф. Јерковић.

Од самог настанка радија на нашим просторима размишљало се и трагало за аутентичним изразом новог медија, да би 1985. године, за време уредништва Ђорђа Малавразића и уредника серије и композитора Иване Стефановић, у оквиру Драмског програма Радио Београда била установљена „Радионица звука" ‒ серија која се у Студију 10 РТС-а бавила искључиво истраживањима у области звука.

„Дакле, шта то подразумева: све ефекте из нашег непосредног окружења, крајње необичан, екстремно модеран третман људског говора, гласа, текста, музике, што је од семантичког знака, значења, импликације прерастало у семиотику, један универзални звучни коментар догађања око нас којима смо покушавали да испричамо одговарајуће приче" ‒ детаљније појашњава Предраг Стаменковић, уредник емисије „Радионица звука". Целокупну причу истраживања о звуку покренуо је већ у историји музике Пјер Шефер својом музиком природе, шумова, звукова, налазећи у то време одушка и у продукцији драмског програма.

„Заправо, ми се бавимо уметничким истраживањем у звуку користећи најновију технологију ‒ оно што је нама доступно у студију, а понешто од тога што успемо и што на међународним фестивалима добије некакав одговор кроз награде које нам за радове додељују" ‒ наставља Стаменковић ‒ „надамо се да улази и у ту поетику радиофоније као аутентичног звука радија, а и понешто од тога кроз, пре свега, изванредан допринос наших тонмајстора, поједини од њих се поред рада у студију баве и научним радом о управо акустичном феномену и истраживању звука."

Поетика радиофоније 

„Звук у драмској структури је врло важан, пошто радио-драма не може да се види. Значи, јако је важан однос између редитеља и сниматеља, да се направи јасна подела, где ће сваки глас имати своју препознатљиву боју, где ће слушаоцу бити лакше да препознаје ликове у радио-драми. Ми се онда још више трудимо да дочарамо звуком слику" ‒ каже дугогодишњи тонмајстор „Радионице звука" Милан Филиповић и наставља ‒ „слика се не види на радију, значи да сваки слушалац има слику о простору, времену, да има комплетну слику радње на радију; не мора да види, слика му није потребна, потребан му је само добар звук и добри односи, атмосфера, позиције које ми правимо, тако да се ту у сваком случају користе и разни трикови, али и разноразни ефекти који, у ствари, дају те планове."

Уредник емисије П. Стаменковић указује: „Оно што је за нас интересантно јесте да све околне звукове из нашег непосредног окружења ‒ ономатопеје, употребу гласа, говора, музике ‒ пропуштамо кроз разне електронске филтере и монтирамо, не бисмо ли само звуковима испричали одговарајућу причу, да имамо у механичком физику. Звук је по својим својствима једна аналогна појава, дакле, ми смо једну аналогну појаву изместили у дигитални систем. Измештањем звука из природног стања дошло се до тога да и дигитални начини снимања имају својих мана. Управо због недостатака дигиталног начина снимања и репродукције током времена, кренуло се у повећање броја битова, што је само повећало динамику, али кренуло се у повећање семплујуће учесталости."