Почасти заробљеном непријатељу

После победе код Куманова 1912. године било је извесно да је и пад Битоља, тј. пораз турске армије, неминован. Тада се догодило нешто што је пример витештва и човечности и са српске и са турске стране. Запис о томе оставио је Дамјан Бранковић у дневничким белешкама из 1947/48. године, које су јавности постале доступне захваљујући његовом унуку др Мирку Магарашевићу, који каже:

„Наки-Беј је јако занимљив и интересантан лик на више начина. Он је био командант турске жандармерије у Битољу и околини. Њему је у повлачењу после пораза код Куманова и Прилепа стигло наређење из штаба команданта Вардарске армије да изврши масовну ликвидацију, практично, могли бисмо рећи, геноцидну ликвидацију цивилног хришћанског становништва на територији целог Битоља, као одмазду и освету за турске ратне и војне губитке у претходне две недеље. Наки-Беј не само да није послушао то наређење он је то наређење суспендовао. Директно је спречио са својим жандармеријским јединицама да становништво турске и шиптарске народности реагује спонтано агресивно према хришћанском становништву. Он је то зауставио, и самом том акцијом довео себе у ситуацију да буде заробљен у Битољу."

Чини добро и добро ће ти се вратити

„Међутим ‒ наставља доктор Магарашевић ‒ за ту његову племениту активност сазнао је један од српских масона који је о томе обавестио Дамјана Бранковића, а он ту информацију спровео Великом мајстору ложе Вајферту, који је онда дао налог да се утиче одмах на српску владу и генералштаб да се Наки-Беј заштити од рефлекса секундарне одмазде над њим и његовом жандармеријом, да се они сви ставе под посебан третман и заштиту, што се захваљујући тој сугестији и догодило."

Масон који је обавестио Дамјана Бранковића о моралном гесту и заробљавању Наки-Беја могао би да буде Јован Алексић, комита и црнорукац, у време Првог балканског рата професор гимназије у Битољу. Ипак, највероватније је то био Јован Вељић, коме је Наки-Беј био јемац приликом ступања у ложу „Македонија рисорта" 1908. године у Солуну.

Братска помоћ ‒ потпуковник на реверс

Велики мајстор Вајферт наложио је Дамјану Бранковићу да оствари први контакт са Наки-Бејом, који је био затворен у Ћуприји. Отпутовао је тамо и саопштио му да је српска влада одлучила да ће после неопходних формалности бити слободан човек. О самом чину Бранковић је записао:

„Одређен сам да одем у Ћуприју и лично саопштим Наки-Беју ту одлуку у име Краљевске владе. Њему чим је то чуо потекоше сузе радоснице. Онда смо се растали. После неколико дана нишки брзи воз стиже у Београд у шест часова изјутра. Зазврји телефон. Питам: ,Ко је, ко говори?' Са друге стране јавља се потпуковник Четровић, командант арсенала у Ћуприји, и каже: ,Довео сам вам потпуковника Наки-Беја, имам налог да вам га предам на реверс као слободног грађанина. Он ће бити снабдевен и са путном исправом за иностранство, виђен за Турску. Биће му стављена на располагање потребна свота новца било од ваше ложе или од Министарства спољних послова.' Ми смо заказали после овог телефонског разговора одмах састанак у осам часова у мојој канцеларији."

Напомињемо да је заробљеног потпуковника Наки-Беја допратио потпуковник војске којој се предао. Тим гестом изражено је поштовање према противнику који се часно понео. Нижи чин не може командовати вишем чину чак ни када су у питању заробљеници. Такав је био морал. О наредним потезима књижевник др Мирко Магарашевић каже:

„У осам часова тачно се у дединој канцеларији појавио чиновник министарства који је био саветник нашег посланства у Цариграду, Туфегџић. Он је донео том приликом документа, предао деди, а деда их предао Наки-Беју. „Имао сам прилике" ‒ пише Дамјан Бранковић ‒ „да видим романтичну тежњу за слободом. Када је Туфегџић предао путну исправу и поменуо подршку у новцу, Наки-Беј није могао уопште од узбуђења више ни да проговори. Најзад остасмо сами ја и Наки-Беј. Изашли смо на улицу, растали се, братски се загрлили и изљубили. 
Касније сам сазнао преко познаника и мог брата Јована Вељића да је он одлично познавао Ататурка, да је врло добро познавао и Наки-Беја, коме сам на изласку рекао: „Ви сте сада као и сваки српски грађанин слободан човек. У документу који сте добили моле се власти да вам не праве никакве сметње, а у случају потребе и да вам помоћ укажу. Срећан вам пут у отаџбину. Срећан вам пут!" Запис о Наки-Беју настао је године 1947. из Бранковићевог пера и завршава се интересантном реченицом: „Рече ми брат Вељић да је Наки-Беј умро пре кратког времена као посланик у турском парламенту."

У једном документу који се чува у Архиву Југославије (фонд 100) Јова Вељић је записао да га је 1908. године у солунску ложу „Македонија рисорта" увео Наки-Беј, тадашњи професор Војне академије и пријатељ Мустафе Кемал-паше (Ататурка).