Моја драга мама

Многи познати композитори прве музичке кораке начинили су управо захваљујући својим мајкама. Из њихових успомена и писама могуће је закључити да су их прва музичка искуства подстакла да се определе за будући позив.

Прва разочарања Едварда Грига

Едвард Григ о својој мајци пише : „Имао сам шест година када је моја мама (звала се Гесина и била је одлична пијанисткиња) почела да ми држи часове клавира. Наша кућа је често била место сусретања многих музичара из Бергена, старог норвешког града у коме сам рођен 15. јуна 1843. Од малена су ме навикли да слушам Моцарта и Вебера, и за мене је било сасвим природно да мислим како ћу једнога дана живот везати за „свет тонова". За време првих часова клавира доживео сам и прва разочарања. Морао сам да вежбам, а моја мајка је била оштра, строга. Знам, у души, да је осећала радост коју је потхрањивао понос јер сам одмах све схватао и обећавао да ћу постати добар музичар. Споља, ипак, била је тврда, није показивала осећајност. Нисмо се запетљавали у сонатине: вежбали смо скале. Када сам напослетку одлучио да се вредно посветим савладавању технике, она је пратила мој рад и када није боравила у просторији где сам вежбао. У потпуности ме је потчинила њена строгоћа. Једнога дана чуо сам како из кухиње, где је припремала доручак, допире њен претећи глас: ʼХајдемо Едварде, па ти стварно не знаш за срам. Фис! Фис! Не фа!ʼ"

Мајци дугујем све!

Доменико Чимароза није имао маму која је могла музички да га образује, али свакако јесте била спремна на сваку жртву да би помогла његовом школовању : „Моја мама се звала Ана ди Франческо и била је праља. После мог рођења (у Аверзи, 17. децембра 1749) преселила се са оцем Ђенаром у Напуљ. Тата је био зидар и одлазио је тамо где је било посла. Догодило се да је баш у Напуљу пао са скеле и оставио је саму; њој дугујем баш све. Са седам година радио сам као разносач код једног пекара у најужим, али најособенијим уличицама Напуља. Мама се потрудила да ме приме у школу манастирских фратара Цркве Сан Северо, где је била праља. У школи сам се први пут приближио музици. Похвалио ме је фратар оргуљаш (руке су ми биле окретне и брзе на клавијатури) и помогао ми да наставим студије на Kонзерваторијуму Санта Марија у Лорету. Била би врло поносна моја мама да је могла да види како постајем уметник: познати оперски композитор кога је лично позвала Катарина II... Протутњао сам Бечом, Венецијом, био сам именован за диригента Краљевске капеле у Напуљу. Међутим, свакако би патила да види како батинаши Фердинанда IV бацају са прозора моје напуљске куће чембало на којем сам написао бројне сонате и другу музику. На моју несрећу, написао сам и ноте републиканске химне, а краљ то никад није могао да ми опрости."

Мучан живот Марије Магдалене

Чувени Лудвиг ван Бетовен је писао: „Моја мајка провела је мучaн живот, баш као и ја. Звала се Марија Магдалена и мој отац јој је био други муж. Њено претходно презиме било је Кеверич. У деветнаестој је већ била удовица извесног Лејма, за кога се удала у шеснаестој години. Мој отац јој је понудио живот који је описала као „гвоздени ланац патњи". Волео сам је јер је пред својом децом (имала их је седморо, али смо преживели само нас тројица) браћа Антон Карл, Николаус Јохан и ја) увек показивала питомо лице добре супруге, жене способне да васпитава синове упркос уметничкој пропасти животног сапутника (могао је да постане добар певач) и поврх свега - пијанице. Потиштеност је обележила њен живот; носим у себи њену слику са истим осећањем сете, али и љубави."  сећа се Лудвиг ван Бетовен.

Чембало, изворни грчки, француски и енглески језик

Мајка Феликса Менделсона Бартолдија звала се Леа Соломон и пpeмa његовим речима била је посебна жена, пуна знања, музички образована, учила је са Јоханом Филипом Кринбергером, који је у своје време био ученик Јохана Себастијана Баха.

„Показивала је велику музикалност свирајући чембало, али би ме још више очаравала када бих је слушао како говори француски или енглески, или када би удубљена читала на изворном грчком Хомерову „Илијаду". С великим полетом умела је да води живот у кући. Са децом је имала посебан однос, мешајући на предиван начин срдачност и одлучност. Одгајила нас је четворо: Фани, мене (као другорођеног), Ребеку и Паула. Када је отац Абрахам, следећи пример многих чланова наше велике породице, прешао у лутеранску веру, узео је презиме брата моје мајке Јакоба Соломона Бартолдија. Друго презиме потицало је од фарме коју је ујак Јакоб купио и држао и представљала је сасвим случајан избор, и ако бисмо право, не баш маштовит, али сам ја га ипак додао на своје."

Интелигентна и осећајна мајка Сергеја Прокофјева

Сергеј Прокофјев памти велику посвећеност и приврженост својих родитеља. Био je треће и једино преживело дете, две сестре умрле су у најранијем детињству.

Присећајући се успомена, са великом љубављу говори о својој, рекло би се, прилично строгој мајци: „Отац је био затворен човек, усамљеник. Високо образовање отуђило га је од радног народа у великом граду. Није волео надметање, па је изабрао да буде директор великог пољопривредног добра у Украјини, где је увео важне технолошке новине. Моје детињство, дакле, уроњено је у сеоско окружење и врти се око личности моје мајке. Интелигентна и врло осећајна, од раног детињства учила ме је да говорим француски и немачки језик и упућивала ме у тајне вере, можда да би се супротставила материјализму за који се залагао њен муж. Мама је била и одлична пијанисткиња, познавала је добро музику свога времена, као и композиторе класичне епохе. Пуштала ме је да набадам по диркама и постепено ме навела да изведем прве вежбе, не прибегавајући никада терању и придржавању одређеног временског распореда. Постала је свесна моје музикалности када сам јој дао прву композицију, „Индијански галоп". Марија Григорјевна - како је било њено име - била је изненађена. Написала је тачну транскрипцију, исправљајући мој почетнички нотни рукопис. Била је стрпљива. Умела је да ми објасни јасно и тачно начела музичке нотације. То је за мене била изворна основа. Од 1898. године почео сам озбиљно да учим клавир. Постао сам свестан свог техничког напретка када сам са мамом први пут извео композицију у четири руке. У једном тренутку, кад се зауставила код тешких пасажа, а ја клизио без икаквих техничких потешкоћа, она се наљутила: ʼСергеј, видиш добро да не успевам да те пратим и настављаш да свираш свеједно. Ако је ово нека игра, да знаш да је знак лошег укуса!ʼ То је рекла моја обожавана мама."