Зачети или зачарати - Мистерија зачећа или мистериозно зачеће

Постојале су културе чија веровања и обичаји везу између сексуалног односа и зачећа нису сугерисали тако јасно. Аустралијски Абориџини, из данашњег Квинсленда у Аустралији сматрали су да жена добија дете због тога што је седела крај ватре на којој је пекла посебну врсту црне деверике, коју мора да јој је дао онај који ће бити отац детета.

 Веровали су да до трудноће може да дође и ако је жена уловила посебну врсту жабе или зато што је сањала да је дете уметнуто у њу.

Слично њима у многим културама Океаније или подсахарске Африке дететовим главним мушким сродником сматрао се ујак, а не отац. Веровало се да дететова крв јесте крв његове мајке и њених рођака, а да је главна веза између детета и оца заснована на томе што је отац супруг дететове мајке.

Код Качина у Бурми се пак и зачеће и рађање своди на пуки случај. Тврдило се да дете добија душу онда кад почиње да дише, за шта није битно толико ко га је родио, колико је битно где се родило, односно да ли је то било у колиби која припада очевом или мајчином роду.

Атена је рођена без утицаја жене 

Са друге стране, легенде о чудесним рођењима богова или хероја, које су карактеристичне за разне цивилизације, као да игноришу узрочно-последични след догађаја, који води од полног односа, преко зачећа, трудноће, до рађања. Зевсов син Дионис, као и многи грчки богови, полубогови и хероји, син је смртне девице.

Исус Христос, син Божији, јесте не само син смртне девице већ и девице која то остаје и након зачећа. А, по предању, Атена Палада рођена је из главе свога оца Зевса, дакле без икаквог женског утицаја.

За веровања, обичаје, митове и легенде не може се тврдити да одражавају познавање физиологије зачећа у некој култури. Њима се на симболички начин говоре ствари које су битне за дату заједницу, а оно што је било битно увек и свуда јесте сродство, односно сроднички систем и сроднички односи.

Сродство представља основни оквир који је одговоран за то да ли ће неко друштво имати идеје у погледу планирања породице и како би требало да она изгледа: колико ће се желети деце и да ли ће постојати преференције у погледу њиховог пола, када ће се ступати у брак и очекивати репродукција, колико ће се улагати у децу, да ли се туђа деца могу подизати као своја и тако даље.

У сваком случају, током историје већина култура је, без обзира на сроднички систем који је важио у одређеној средини, охрабривала такозвани природни репродуктивни ток и подржавала увећање броја својих припадника.