Станислав Лем: човекова (не)моћ комуникације

Станислав Лем рођен је 1921. године у Лавову, у Украјини (тадашњој источној Пољској). Његов отац, војни лекар, поседовао је богату библиотеку која је сину, ʼод малих ногуʼ страственом читаоцу, приближила узбудљиве светове људске мисли. Почетак Другог светског рата и совјетска, а затим нацистичка немачка окупација родног града омели су га у тек започетим студијама. Будући да је породица Лем имала и јеврејске корене, преживела је време Холокауста само захваљујући лажним документима. У ратно доба Станислав је радио као механичар, а снажне рефлексије на једну од најтамнијих страница људске историје читавог живота прожимаће његова дела. По завршетку рата, након припајања источне Пољске Совјетском Савезу, преселио се са породицом у Краков и уписао на Медицински факултет Јагелонског универзитета, који ће оставити без дипломског испита како би избегао да служи као лекар у војсци. Истовремено је помагао у болници, краткотрајно учествовао у научно-истраживачком раду, почео да пише и објављује. Тај почетак био је обележен напетим односом са комунистичком цензуром, која је вероватно допринела да прва три научно-фантастична романа - „Човек са Марса", „Астронаути" и „Магеланов Облак" - буду прожети духом наивног оптимизма према људском друштву будућности. Ипак, и у овим делима, којих ће се аутор касније готово одрицати, постоје јасне назнаке дубоког сагледавања стварног и могућег. Лем је касније био горко самокритичан због компромиса на које је пристајао како би његови рани рукописи били објављени, свестан да је окретање ка научној фантастици било барем делимично мотивисано и тиме што је цензорска пажња према овом жанру била далеко површнија него иначе. Почев од романа „Еден", објављеног 1959. године, Лем користи истраживања свемира као позорницу за тиху критику многих аспеката друштва, укључујући и опресивну иделогију.

Средишња тема стваралаштва Станислава Лема јесте комуникација. Његови најзначајнији романи - „Соларис", „Глас господара", „Непобедиви" и „Фијаско" - деле мотив немоћи смисленог саобраћања са (опипљивом, претпостављеном или наговештеном) ванљудском интелигенцијом, али и дубоко преиспитивање мотивâ на којима почива наша жеља да истражујемо космос. Приказујући подухвате и покушаје научника, Лем без изузетка ставља тежиште на сазнајни процес, а не на конкретне предмете, садржаје или резултате тог процеса. Радња романа „Соларис" одвија се на станици у орбити око планете-океана-организма који наговештава да поседује самосвест, али, упркос способности да директно приступи људским мислима и сећањима, остаје до краја неначета загонетка. У „Непобедивом", чији је наслов ироничан на Лему својствен начин, научници истражују узроке пропасти својих претходника упућених на непознату планету, суочавајући се са неочекиваним, и за многе незамисливим исходом локалне еволуције - уздигнуте на ниво општег космичког принципа који надилази појединачни концепт живота. „Глас господара" бави се тајним пројектом одгонетања необичног сигнала из дубина васионе у уверљиво представљеном окружењу Хладног рата, а по мишљењу многих представља најдубљи књижевни приказ проблематике „првог контакта". У последњем роману „Фијаско" Лем се још једном враћа теми о слому комуникације са „другачијима": две галактичке врсте обдарене разумом, кроз низ трагичних неспоразума, достижу тачку пустошећег сукоба којим се упркос најбољој вољи актера, и супротно њиховом виђењу властитих намера, окончава приповест, а уједно и Лемов научно-фантастични опус.

Станислав Лем помиње се као један од најзначајнијих светских стваралаца научно-фантастичне књижевности уз Херберта Џорџа Велса и Олафа Стејплдона, који су му умногоме били узори. Стекао је бројне поклонике са обе стране „гвоздене завесе". По броју продатих примерака и превода на различите језике, успеху пред књижевном критиком и публиком, али и дубини тематике, Лем је искорачио далеко изван граница жанра. Међутим, никада није сматрао да том жанру уистину припада, а у збирци есеја „Научна фантастика и футурологија" оштро је критиковао већину аутора, нарочито западних, због комерцијализованог и површног приступа темама те књижевне врсте. Услед таквог презира, убрзо је повучено његово почасно чланство у Америчком удружењу писаца научне фантастике.

За Лема је ипак постојао један изузетак - Филип К. Дик, кога је сматрао истинским предводником новог таласа. Не без ироније, Дик не само да није мислио слично о пољском писцу већ је у чувеном писму Федералном истражном бироу устврдио да Станислав Лем није стварна особа, већ име иза којег стоји комитет идеологâ чији је задатак да „затрују умове" омладине на западу. Иронија је утолико већа што Лем не само да никада није био члан Комунистичке партије већ је највећи део живота провео одмеравајући танку линију која раздваја толерисаног неистомишљеника од дисидента.

Лемова дела оставила су дубок траг у светској култури и пружила грађу за десетак снимљених филмова. За три од њих као извор послужио је „Соларис": прва, телевизијска верзија је у режији Лидије Ишимбајеве и Бориса Нирембурга снимљена у Совјетском Савезу 1968. године. Четири године касније, Андреј Тарковски створио је једно од својих ремек-дела, које је данас уздигнуто до готово култног статуса међу љубитељима филмске уметности (премда су и редитељ и писац, сваки из властитих разлога, њиме остали незадовољни). Најзад, 2002. године, славног романа дотакао се и Холивуд, кроз „римејк" Стивена Содерберга - по речима критичара Колина Маршала „један од најбољих филмова које није било потребе снимити".

Недавно се навршила деценија откако нас је Станислав Лем напустио, оставивши за собом импресивно књижевно и филозофско завештање које ће нам, ако је судити по томе како је започео текући миленијум, бити више него драгоцено у разноврсним мисаоним трагањима и суштинским искушењима на путу ка неким од могућих будућности човечанства.